U subotu 25.novembra u Domu kulture u Valjevu, premijerno je izveden pozorišni omnibus “Četiri godišnja doba”, nastao po motivima iz drama Disco pigs– Endija Volša, Halflife– Filipa Vujoševića, Šine– Milene Marković i Beogradske trilogije– Biljane Srbljanović, u izvođenju Dramskog studija Valjevske gimnazije. Uigrani tim, predvođen Miroslavom Trifunovićem, koji je uradio adaptaciju i režiju ovog komada, koji čine Dušan Arsenić (scenografija), Branka Šišinački- Obradović (kostimografija), Milena Milisavljević i Ružica Pantelić (organizacija), Vera Vaš (organizator i rukovodilac Dramskog studija), je i ovaj put i pred gimnazijalce – članove Dramskog studija i pred zahtevnu valjevsku publiku postavio ozbiljan izazov.
Nezahvalno je davati kritiku jednog ovakvog projekta iz više razloga-. Prvi je, svakako, taj što su “Četiri godišnja doba” izuzetno kompleksno delo, teško za izvođenje, te je to, i pored maestralne adaptacije Miroslava Trifunovića, više nego krupan zalogaj za klince koji su, uglavnom, po prvi put stali na scenu. Drugo, svaka od drama po čijim motivima je omnibus adaptiran, imala je zapažen uspeh na domaćim i svetskim pozornicama i bioskopima (film “Disco pigs” snimljen je 2001.godine), što automatski tera na komparaciju. I treće, ovaj poduhvat izneli su na svojim nejakim plećima mladi glumci koji ne dolaze iz jednog pozorišnog okruženja, već obrazovne institucije i samim tim ograničeni u mogućnostima, što tehničkim, što logističkim, što u ljudskim resursima.
Ako zanemarimo sve gore navedeno i sagledamo realno omnibus “Četiri godišnja doba” kroz prizmu okruženja u kome je nastao, ovo je bez sumnje sjajna predstava, izuzetan kulturni događaj i još jedan uspeh Valjevske gimnazije. Ustvari, “Četiri godišnja doba” su mnogo više od pozorišnog dela i prolazne kulturne senzacije. Ona su bolno upozorenje društvu na krhki svet mladih generacija koji stasava na njegovim marginama, podsećanje na strahote Miloševićevog vremena i njegove posledice koje i dan danas traju. Ovo delo je univerzalna metafora koja priča o nasilju, besu nastalom iz straha i nesigurnosti mladih ljudi zatočenih u surovim vremenima i njihovom beznađu i begu od stvarnosti i sebe samih. Na momente ovo crnohumorno delo postaje čak i bizarno, ne retko uterujući nam jezu u kosti, izazivajući grč u stomaku.
Teško je ne zamisliti se da li klinci, koji su ovu predstavu junački izneli, mogu do kraja biti svesni jačine emocija o kojima govore, očaju i apatiji društva koje je te emocije i iznedrilo. Nameće nam se pitanje nije li adaptacija i oživljavanje ovog omnibusa, ponajpre u službi edukacije mladih naraštaja, moderna propoved nastala iz brige, nastala iz ljubavi, šamar društvu koje nije kadro da stvori uslove za bezbrižno odrastanje? Nije li ova predstava poziv na borbu za valjevsko pozorište, za kulturu, za zdrav razum, za našu decu? Da li je to ono što nam je, zapravo, Ćiša poručio sa scene?
Ako je tako…spremni smo.
Be First to Comment