Press "Enter" to skip to content

LUKI STANČIĆU POSTHUMNO DODELJENA ZLATNA PLAKETA ZA DOPRINOS I RAZVOJ KOŠARKE U SRBIJI

Na 21. Beogradskoj košarkaškoj klinici, od ove godine Dušan Ivković, koja je početkom jula održana u Beogradu, pored učešća više od 800 trenera iz zemlje i inostranstva i renomiranih predavača Etorea Mesine, Dušana Alimpijevića, Džona Kaliparija i Izraela Gonzaleza, Udruženje košarkaških trenera Srbije je dodelilo Nagrade za životno delo i Zlatne plakete za doprinos i razvoj košarke u Srbiji.

LUKA-STANCIC1

Jedan od laureata bio je i legendarni valjevski trener Luka Stančić (1939-1990) kome je posthumno dodeljena Zlatna plaketa za doprinos i razvoj košarke u Srbiji. Priznanje iz ruku Milana Minića, člana Upravnog odbora UKTS, primila je Lukina ćerka, Nataša Stančić Ćuk na ceremoniji održanoj u hali “Ranko Žeravica” na Novom Beogradu.

Luka Stančić je čovek kome pripada počasno mesto u istoriji KK Metalca jer je neviđenim entuzijazmom, posvećenošću i upornošću godinama gradio zgradu koje je postala prava sportska institucija Valjeva tako što je udario temelje modernom trenažnom procesu, sistematskom radu sa mladima, afirmaciji škole košarke, odličnoj selekciji, ogromnoj popularizaciji ovog sporta u gradu i od sportskog kolektiva koji je bio na pragu gašenja zbog velike krize početkom 60-tih krvavim radom napravio člana Prve savezne lige Jugoslavije igrajući isključivo sa momcima iz Valjeva.

Luka je rođen 1939. godine u Valjevu a njegovi sportski počeci nisu se razlikovali od većine njegovih vršnjaka toga vremena jer su bili vezani za jurnjavu za fudbalskom loptom koja ga je odvela u pionire FK Budućnosti. Nije se dugo zadržao u fudbalu jer ga je neodoljivo privukla košarka, novi sport koji je tih godina postajao sve atraktivniji za gradsku mladež pa se priključio KK Budućnosti koja je svoje utakmice igrala na teniskom terenu u parku „Pećina“. Prvi trener mu je bio Nedeljko „Bata“ Pavlović a kasnije je to bio Čedomir Vidaković „Šeka“ čija je uloga u Lukinom kasnijem formiranju kao trenera bila izuzetno značajna. Zajedno sa Antonijem Purićem je vrlo rano ušao u prvi tim, sada već Omladinca i rame uz rame sa starijim saigračima Budimirovićem, Vidakovićem, Srećkovićem, Petrovićem, Orlovićem, Nikoljskim i ostalima postao jedan od glavnih igrača na utakmicama igranim na terenu kod Doma omladine. Istovremeno je i prvotimac valjevskog Radničkog u velikom rukometu s kojim je uživao u radosti osvajanja titule prvaka Srbije i plasmana u Prvu saveznu ligu 1957.godine. U anketi lista „Napred“ te godine je proglašen za sportistu godine Valjeva, kao rukometaš i košarkaš. Kada je od 1.septembra 1959. Metalac nastavio tradiciju KK Omladinac, posle jednogodišnjeg boravka u beogradskom Radničkom, biće jedan od stubova svog matičnog kluba sve do 1964. ,kada će zvanično prestati da igra, ali će povremeno ulaziti u tim ako „zagusti“ , sve do 1969. Igrao je ukupno 16 godina.

KK-METALAC-1972_MALA

Sjajnu trenerski karijeru je započeo u beogradskom Radničkom radeći sa pionirima i kadetima, nije tajna da mu je Ranko Žeravica bio uzor a od Bore Cenića je ukrao zanat stvaranja novih igrača. Boravak na „Crvenom krstu“ mu je pomogao da nauči kako se vodi siromašan klub, iskustvo koje mu je puno značilo u vreme besparice i svekolikog snalaženja u preživljavanju Metalca tokom teških godina u prvoj polovini 60-tih.

Ogromnim radom započeo je proces stvaranja novih generacija 1961., na terenu je boravio od jutra do mraka. Bio je prvi kad je ujutro trebalo da se počisti teren na „petnaestom“, nije mu bilo teško da založi peć u svlačionici ni da skuva čaj igračima da bi se zagrejali posle treninga po hladnom vremenu, pre podne bi radio sa mlađim kategorijama i delom prvog tima, već u poslepodnevnim satima bio je u kolima ili autobusu na putu za Beograd gde je radio sa drugim delom tima od igrača koji su bila na studijama. Prvi rezultat takvog rada stigao je 1962.kad je Metalac postao prvak Srbije na turniru u Čačku a isti uspeh je ponovljen 1966. nakon kojeg je Metalac stekao pravo učešća na kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu iako Stančić tada nije vodio tim pošto je bio u vojsci. Njegovu viziju Metalca kao člana Prve savezne lige koja mu je bila svojevrsna zvezda vodilja, nije mogao da pokoleba ni neuspeh u Slavonskom Brodu. Teren „15.septembar“ je bio mesto gde se neumorno radilo, pioniri, kadeti, juniori, prvi tim – vrilo je kao u košnici tih godina, Metalac je i u Drugoj svaeznoj ligi uvek bio pri vrhu. Kockice su se definitivno složile u sezoni 1972-73 kada je generacija braće Kovačević, Borisavljevića, Kecojevića, Đorđevića i ostalih, čiji je prosek godina bio ispod 20, najzad uspela da ostvari san svih, ulazak u jugoslovensku košarkašku elitu.

Luka Stančić je vodio Metalac u njegovoj debitantskoj sezoni u Prvoj ligi, a od tima se oprostio posle čuvene „majstorice“ u Sarajevu kada je Metalac nadigrao zagrebačku Industromontažu sačuvavši prvoligaški opstanak. Teška srca je otišao u leto 1974. ostavivši tim koji je uz manje izmene šest godina bio standardni član Prve savezne lige postavši pravi sportski ambasador Valjeva gde god je gostovao i igrao. Jednu sezonu je proveo na klupi prvoligaške sarajevske Bosne. Posao trenera juniora Jugoslavije u svojstvu pomoćnika, započeo je 1970. u Rijeci, 1972. je bio prvi trener na Evropskom prvenstvu u Bukureštu gde je osvojena bronzana medalja. U periodu od 1975. do 1980. Stančić je bio zaposlen kao profesionalac u Košarkaškom savezu Jugoslavije kao trener kadetskih i juniorskih selekcija Jugoslavije. Na četiri Evropska prvenstva i jednom Svetskom je sa najtalentovanijim „plavim“ dečacima osvojio po jednu zlatnu i bronzanu medalju i dva srebra.

U sezoni 1980-81 bio je trener novosadske Vojvodine a od 1981.se vraća u Valjevo i Metalac gde je sve do svoje smrti dve godine radio sa mladima a šest sa prvim timom. Kao trener Metalca je 1982.bio izabran za prvog pomoćnika selektora selekcije Jugoslavije, Ranka Žeravice na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji gde je osvojena bronzana medalja. Proveo je sezonu 1988-89 u Kuvajtu i započeo svoju poslednju na klupi Metalca 1989-90. Luka Stančić je preminuo od posledica srčanog udara početkom januara 1990. u svojoj 51.godini života.

Fotografije su iz porodičnog albuma Nataše Stančić Ćuk.

Sreten Pantelić

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.