Jedna od “Valjevočanstvenih” – Kristina Cvejanov

“Valjevočanstveni” su oni “obični” Valjevci, naši savremenici, koji su se ostvarili van svog rodnog grada, čijim delima se ponosimo, koji zbog svog postignuća i te kako fale gradu na Kolubari. Zbog kojih bez pardona branimo tezu da su Valjevci zaista veličanstveni ljudi. “Valjevočanstveni” će, ma gde živeli, uvek sa ponosom isticati da su iz Valjeva, u njega dolaziti uzlupanog srca i uvek gledati priliku da doprinesu svom voljenom gradu. Jedna od brojnih naših “Valjevočanstvenih” svakako je Kristina Cvejanov, ekspert u oblasti upravljanja otpadom, naša Valjevka sa boravišnom adresom i radnom knjižicom u Beogradu. Naša sagovornica nam odmah na početku saopštava da se uopšte ne pronalazi u ovoj laskavoj kovanici “Valjevočanstveni” jer, kako ističe, odbija da bude deo podele na uspešne i neuspešne Valjevce i Valjevke.

Kristina Cvejanov rođena je 21. marta 1977. godine. Iz svog rodnog Valjeva otišla je 15 godina kasnije upisavši Školu za dizajn u Beogradu, na smeru Dizajn ambalaže. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna, sa prosekom 9.5, ali to nije bila dovoljna motivacija da se zadrži u umetničkim vodama, jer se aktivizam činio uzbudljivijim. Kroz udruženje “Dobri ljudi” i portal www.ugradu.info bavila se brojnim društvenim pitanjima i delovala u pravcu unapređenja položaja mladih u lokalnoj zajednici, ali i promocijom kulture i organizacijom kulturnih događaja u Valjevu. Povratak u rodni grad trajao je dve godine, posle čega odlazi u Novi Sad i započinje karijeru u industriji reciklaže, prvo kao PR menadžer kompanije za reciklažu plastike Greentech, zatim kao predsednik Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada, a potom kao direktor nacionalnog operatera za upravljanje ambalažnim otpadom Ekostar Pak. Danas radi kao nezavisni konsultant u oblasti upravljanja otpadom i komunikacija u životnoj sredini i važi za eksperta u tom oblastima. Sa svojim kvalifikacijama i poslovnom reputacijom vrlo je zahvalan sagovornik na trenutno vrlo atuelnu temu zaštite životne sredine. Često gostuje u medijima i piše autorske tekstove koje objavljuju poznate nacionalne novine i portali, ukazujući na problematiku vezanu za neadekvatno sortiranje i odlaganje otpada, reciklažu, posledice svih oblika zagađenja, kao i na moguća rešanja da se ti ekološki problemi u našoj zemlji reše.

– Šta mislite o epitetu i kovanici “Valjevočanstveni”, da li se pronalazite u tom opisu ?

Epitet “Valjevočanstveni” savršeno oslikava pretencioznu potrebu Valjevaca da glorifikuju svoje poreklo i to naravno samo u slučaju da su otišli iz Valjeva i tamo negde naravili nešto što neko drugi percipira kao uspeh. Valjevci koji su ostali u Valjevu se po “difoltu” doživljavaju kao manje vrednim i uspešnim, pa je logično da se na njih ovaj epitet ne odnosi. Ne pronalazim se uopšte u ovoj laskavoj kategoriji, jer odbijam da budem deo podele na uspešne i neuspešne Valjevce i Valjevke. Nemam čak ni neki naročiti odnos prema tome što sam rođena u Valjevu, negde moraš da se rodiš, što ne znači da tu moraš i da ostaneš. Ja sam nomad i to sam prenela i na svoju decu, živela su u četiri grada do sada, a još ni srednju školu nisu završili i srećni su zbog toga. Naučili su da je sloboda između ostalog spakovati kofere i otići tamo gde ti se ide bez osvrtanja. Najvrednije što sam ponela iz Valjeva jeste ta lekcija o slobodi naučena ispod spomenika Stevanu Filipoviću – čoveka koji je došao izdaleka da pogine tu na Vidraku iznad Valjeva. Tako da je meni Valjevo dalo upravo ono što mi treba – potrebu za slobodom, i na tome sam mu zahvalna.

– Kada Vas je životni put poveo iz Valjeva? Zašto ste otišli, da li Vam Valjevo fali? Planirate li i poželite li nekada da se vratite u svoj rodni grad?

Sećam se bila je nedelja, jesen mog osmog razreda, krenula sam sa drugaricama na “Pećinu” i uhvatila nas je kiša kod Doma kulture. Dok sam čekala da kiša prestane pomislila sam da treba naredne 4 godine da prolazim istim ulicama, idem u istu školu u koju je išla cela moja porodica, počevši od dede, da izlazim u isti kafić naredne 4 godine i ta ideja mi je bila nepodnošljiva. Delovalo je mnogo uzbudljivije upisati dizajnersku školu u Beogradu i otići u veliki, nepoznat grad, koji pruža mnogo više izbora. Tako sam i uradila. Beograd, Novi Sad… gradovi u kojima sam živela su suviše blizu da bi Valjevo moglo da mi fali.

– Kako Vam Valjevo izgleda izdaleka, kada ga posmatrate kao Valjevka koja živi u drugom gradu?

Da sam emotivnija, verovatno bih se rasplakala svaki put kad dođem u njega. Prvo zbog prljavštine, zagađenog vazduha, a onda i svega drugog što utiče na njegovo lagano višedecenijsko propadanje.

– Šta biste promenili u Valjevu?

Valjevce! Ali, srećom pa se ja ne pitam šta bih menjala, a oni koji se pitaju nisu sposobni da promene bilo šta, pa uspešno održavamo već 40 godina ovaj status quo.

– A, šta nikako ne bi smelo da se menja?

Ne bih nikako da se menja direktorka Muzičke škole u Valjevu, ne zato što mi je ona snaja, već što ima potpuno neverovatnu energiju i neiscrpnu volju da se bori za kulturu ovog grada i obrazovanje talentovane dece. I zapravo je ona prava osoba za rubriku “Valjevočanstveni”, ali pošto je ona ostala u Valjevu, a ne zbrisala iz njega poput mene – “ne zadovoljava kriterijume”?

– Kako biste opisali građane Valjeva u domenu ekologije i zaštite životne sredine? Gde se nalaze Valjevci na toj “ekološkoj skali”, imaju li svest o očuvanje prirode i prirodnih resursa? Koliko brinu za svoju okolinu?

U Valjevu još uvek preživljavaju pojedinci kojima je priroda bitna i važna, i definitivno zasluge za generacije ekološki osvešćenih Valjevaca i Valjevki pripadaju Društvu istraživača “Vladimi Mandić – Manda”.  Ali, ovde je reč o pojedincima koji pokušavaju da svojim primerom, ili mikro akcijama, utiču da se stvari promene, što nije dovoljno. Šira slika je više nego tragična! Valjevo je po kvalitetu vazduha među najzagađenijim gradovima u Srbiji. Smeće je gde god da se okrenete po gradu i okolini, divlje deponije su svuda. Bahat odnos pojedinaca je vidljiv na svakom koraku, ali i odustvo sistemske edukacije građana, za koju lokalna samouprava treba da preuzme odgovornost. Ekološka svest se ne stvara sama, na tome mora posvećeno da se radi i u paketu sa primenom zakona koji uključuje i kaznene mere za one koji zagađuju životnu sredinu.

– Kao neko ko se profesionalno bavi temama koje se tiču zaštite životne sredine i kao neko ko je ekspert u oblasti upravljanja otpadom i reciklažom, kako ocenjujute Valjevo kao grad baš u toj oblasti? Koliko smo daleko od pojma “zeleni grad”? Šta treba da uradimo generalno na tom polju, trebaju li nam “kratki rezovi” i šta bi oni podrazumevali?

Za početak higijena grada. Uregentno treba da se počne s poštovanjem Zakona o komunalnoj delatnosti i Odluke o komunalnom redu Grada Valjeva. To je ono što može i treba brzo da se uradi. Zagađenje vazduha je definitivno najalarmantnije pitanje, Valjevo je među najzagađenijim gradovima na u Srbiji, već na svetu, ali plašim se da tu brzih rešenja nema, što ne znači da ova tema ne zahteva da joj se gradske vlasti urgentno i u punom kapacitetu posvete.

– Kako ona mogu da se reše i zašto se do sada nisu konkretno rešavala?

Pretpostavljam da Zakon i lokalne odluke koje se tiču komunalnog reda niko ne čita, pa se zato i ne primenjuju. Nemam drugo objašnjenje. Što se tiče zagađenja vazduha, kompleksan problem koji ne zavisi isključivo od ingerencija lokalne samouprave, deluje da je iz nemoći da ga reši, gradska vlast pokušavala da ga gurne po tepih.

– Da li su zaštitna životne sredine i ekologija političko pitanje? 

Održivi razvoj je najznačajnije političko pitanje. Ovaj pojam ima duboko i sveobuhvatno značenje, a podrazumeva sve sfrere društva i njegovu povezanost sa eko sistemom i univerzumom u svojoj beskonačnosti. Klimatske promene su vidljiv i nezaustavljiv proces uslovljen istovremeno promenama na nivou kosmosa, ali i samim uticajem svakog od nas pojednačno. Naše društvo i životnu sredinu oblikuje delovanje privrede, trgovine, saobraćaja, turzima, koji se dešavaju u digitalnoj eri. Život na zemlji je postao komplikovan sistem, kojim treba upravljati na nivou zajednica. Država je zajednica, Evropska unija je zajednica, lokalna samouprava je zajednica, mesna zajednica je zajednica, privireda je skup brojnih strukovnih zajednica i poslovno povezanih privrednih subjekata. Politika treba da upravlja ovim zajednicama na način da omogući održivi razvoj čitavog sistema uključujući i prirodu i živi svet u kome nalazi. Iz tog razloga je ekologija najvažnije političko pitanje 21. veka, i čini se da to političari u Srbiji pod pritiskom javnosti polako shvataju.

– Koliku moć imaju građani u tim sferama? Koliko na papiru, a koliko je koriste u stvarnosti?

Građani imaju moć da biraju ko će upravljati državom i lokalnom samoupravom jednom u četri godine, a u praksi ovo pravo koristi jedva 50% građana Srbije sa pravom glasa. Tako da je po meni suštinsko pitanje da li građani uopšte žele moć? Primeri dokazuju da kad su uporni da imaju moć, građani istu osvajaju. Videli smo to na primeru borbe za reke, Revu, odbrane parkića, naselja. Videli smo i naše sugrađane iz Lukavca, Divaca, Popučaka, koji su uspeli da izdejstvuju zaustavljanje istraživanja sa ciljem eksploatacije litijuma i bora u našem kraju.

– Uputite poruku ili savet svojim Valjevcima kako mogu da postanu “zeleniji” i zdraviji građani u čistijem gradu?

Mislim da je od saveta korisnije da se zapitaju u kakvom svetu žive, a onda da zamisle u kakvom svetu bi želeli da žive. Razlika između ta dva sveta je i u njihovom delovanju. Ne moraju da očiste planetu, dovoljno je da očiste u svojoj i ispred kuće, zamene energent, budu energetski efikasniji, promene svoje potrošačke navike i da shvate da je manje često više. Nema jednostavnog saveta. Treba razmišljati i maštati, razumeti kako naši spostveni postupci utiču na svet oko nas i pokušati uskladiti ih tako da mu čine najmanju moguću štetu.

– Poruka ili savet gradskom rukovodstvu za čistije Valjevo i zdraviju životnu sredinu i okolinu?

Uloga lokalne vlasti jeste da obezbedi primenu zakona i lokalnih odluka, da obezbedi kreiranje lokalnih strateških dokumenata koji definišu prioritete i pravce razvoja grada i njihovu primenu. Zakonodavstvo u oblasti životne sredine je vrlo široko, a brojna ovlašćenja i odgovornosti za primenu su na lokalnoj samoupravi. Upravljanje otpadom, prelazak na obnovljive izvore energije i energetska efikasnost, zaštita voda, vazuduha, šuma, upravljanje zaštićenim područjima, adaptacija na klimatske promene. Sve ove oblasti su kompleksne unutar sebe i zahtevaju sprovođenje mera i uspostavljanje monitoringa, prikupljanja i analize podataka o stanju u životnoj sredini, kontrolu primene i kažnjavanje onih koji nepoštuju propisane mere. Ogroman posao je potrebno napraviti da bi se uspostavio adekvatan mehanizam upravljanja i zaštite životne sredine, a značajna odgovornost u ovom posluje leži na lokalnim samoupravama. Dakle, mnogo je posla. Moraju mnogo da rade i mnogo da uče usput. I moraju da uključe struku i građane u procese donošenja odluka, u sprovođenje ovih odluka, u monitoring, jer bez njih naprosto taj posao ne može da bude odrađan dobro.

– Da li biste voleli da svi Valjevci koji su se ostvarili van Valjeva, jednog dana dobiju priliku da, svako prema svojoj profesiji, učini nešto za napredak svog rodnog grada. Da li je to potrebna i realna priča koja može da se desi?

Ne mislim da je Valjevo nešto dužno onima koji su otišli iz njega, i obrnuto. Volela bih, pre svega, da ljudi koji žive u Valjevu, menjaju ovaj grad nabolje, jer njegova budućnost pripada njima. Bilo bi lepo negovati na kulturnoj sceni prisutnost stvaralaca koji žive van Valjeva, jer se time obogaćuje kulturna scena. Ali, nažalost čini mi se da ni oni koji žive u njemu ne dobijaju tu famoznu priliku. Pa, bih ja recimo krenula od toga, od neafirmisanih mladih ljudi koji se bave različitim kreativnim stvarima. Njima je važno dati šansu i pomoći im da ne odustanu od sebe. Ako pričamo o potrebi da se stručnjaci uključe u razvojne projekte u ovom gradu, u strateško planiranje ili kreiranje rešenja za infrastrukturne, komunalne, ekološke probleme, mislim da je tu daleko važnije njihovo znanje i sposobnosti nego mesto rođenja.

Kristina Cvejanov iz zavičaja u srcu nosi “Mefijeve” eklere. Pljeskavica u staroj kafani “Obnica”, Cocta u Domu JNA, svirke u Central klubu, nadraže su joj uspomene iz rodnog grrada. S njene tačke gledišta “rodni grad” je izumro nakon zatvaranja Central kluba. Poseban značaj za nju imaju reka Gradac i valjevske planine. Ističe da srazmerno tome koliko nije vezana za sam grad Valjevo, jeste vezana za Gradac, Maljen i Povlen. “I tamo ću da se vratim kada za to dođe vreme, a u Valjevo da silazim samo u nabavku”, kaže za kraj.