Golmanskom paradom u fudbalsku istoriju Valjeva

Razgovarali smo sa čovekom koji je svoj život posvetio sportu, zaljubljenikom u fudbal, čovek koji je bio i ostao pasionirani golman sa uspešnim stažom. A, biti golman u fudbalu pobrazumeva nositi teret posebne odgovornosti, koja se možda više ne sreće ni u jednom sportu. Po okončanju golmanske karijere samo simbolično je okačio rukavice i kopačke o klin, postao je trener golmana i mnogima bio i (p)ostao uzor branitelja šesnaesterca za primer. Što je najvažnije, ostao je dobar čovek. A, to se u biografiji retko sreće, a još teže stiče, jer to nije uspeh do koga možete da dođete odličnim odbranama penala i fudbalskim rezultatom. Zoran Pantelić – Panta, jedan je od retkih koji je to oduvek nosio u sebi, bio sportista sa karakterom, veoma pronicljiv golman, trener uz koga stoji epitet “starog kova”, koji ne odustaje od vaspitanja, obrazovanja i upornosti, kao “obaveznih” vrlina koje se moraju poštovati i negovati ukoliko želite da budete uspešan sportista.

U intervjuu za Ugradu.info sa Zoranom Pantelićem – Pantom razgovarali smo o njegovoj karijeri, propuštenim šansama, trenutnoj situacijiu valjevskom fudbalu, golmanskom trenerskom pozivu, kao i ima li u Valjevu talenata i budućih golmana pred kojima je uspešna karijera …

Kada je počela Vasa ljubav prema lopti i rukavicama ?

Sami početci mog sportskog života vezani su za Radničku Koloniju, a malo kasnije Pasterovu ulicu. Još kao sedmogodišnjak počeo sam da se interesujem za fudbal i golamski poziv, a moje prve fudbalske korake napravio sam na relaciji Četvrte osnovna škola i takozvane “Rupače”, odnosno današnjeg “Studenta”. Priznaću da sam u tadađnjim okršajima neretko dobijao i dobre batine. Na tim mestima fudbal se igrao danonoćno, a iz tih dana kao rezultat nikla je ljubav prema golmanskom dresu, fudbalu i sportu inače. Pored fudbala, voleo sam i druge sportove i bio sam poprilično upešan. Imam osvojeno 3. mesto na juniorskom prvenstvu Valjeva u šahu. U džudou sam imao plavi pojas, jake ruke plus želja za nadmetanjem, donela mi je rezultate i u tom sportu. Bio sam najniži košarkaški centar u Četvrtoj osnovnoj školi na prvenstvu osnovnih škola … Svega je tu bilo.

Ko su bili vaši uzori na početku karijere ?

Bio sam vezan za valjevske starije kolege, koje sam voleo, cenio i uvažavao. Gledao sam treninge Milovana Popovića, Žoje Radojevića, Miroslava Jekića. Na stadionu “Krušika” tada su trenirali i “Budućnost” i “Krušik”, uživao sam posmatrajući velike ljude u tom periodu. Što se tiče međunarodne scene, konkurencija je bila stravična, a ja sam kao Zvezdaš voleo Ognjena Petrovića, Ratomira Dujkovića, a u inostranstvu najviše Pitera Šiltona, kasnije Bufona, Kasiljasa. Jedno vreme sam imao i nadimak Šilton, a Teša iz Kolonije me zvao Janjuš.

Išli ste uzlaznom golmanskom putanjom, bili veoma pesrpektivan golman. Čini se da Vam je uspeh izmakao?

Što se uzlazne putanje u karijeri tiče, ja sam zastao u 25. godini. Delom mi je žao, delom ne. Veliki sam lokalpatriota i hteo sam da se vratim u svoje Valjevo. Do povratka 94. godine, branio sam za “Slobodu” iz Užice, Aranđelovačku “Slobodu” (tada drugoligaš) i “Radnički” iz Pirota. Posle 94. godine ređali su se klubovi: “Budućnost”, “Loznica”, “Tek” Crljeni , “Koceljeva”, “Provo”, “Osečina”, “Gradac”… Sve u svemu, nemam za čim da zažalim, jer sam branio od 12. do 42. godine, a u zadnjim godinama gledao samo da me “ljudi” ne oteraju (smeh). Iako sam se osećao dobro na kraju karijere, uvek sam bio ozbiljan i vredan. Oprostio sam se na utakmici 2000. godine “Radnički” iz Koceljeve – Gučevo koja je završena rezultatom 2:0. Navijači su me na toj utakmici proglasili najboljim igračem Srpske lige. Mogla je karijera te 1984. godine da me odvede na drugu stranu. Prema rečima Cige Đorđevića, mog trenera iz užičke “Slobode”, uz golamana Radaču, koji je posle igrao za “Rad” i reprezentaciju, bio  sam najbolji golman II lige. Posle sam se 1994. godine vratio u Valjevo, a u svojoj sredini teško je biti “vladika”.
Mada kao što rekoh ne žalim. Kao šef stručnog štaba vodio sam “FK Budućnost” ( srpska liga ), sa  kadetima sam osvojio kup Z.Srbije, “FK Radnički Peti Puk” , “Beloševac” ( te godine plasirali smo se u zonski rang takmičenja ), “Radnički” Koceljeva ( zonske lige ), “Tešnjar”, “Popučke”, “Berzovice” Ub itd.

Kakvo je Vaše mišljenje o stanju u fudbalu danas u Valjevu ?

Malo mi je nezgodno da komentarišem, jer sam poslednje 4 godine trener u “Budućnosti”, pre toga “Radničkog” iz Koceljeve, “Tešnjara” (koji posebno izdvajam jer su to divni ljudi i zaljubljenici u fudbal), “Poleta” iz Popučaka, “Beloševca” (sa kojima smo jedne godine igrali i zonsku ligu). Sad sam ponovo trener “Radničkog”. Sa druge strane sam vrlo otvoren i iskren čovek koji ne može da ćuti. Mislim da nam je fudbal u ogromnoj dubiozi i krizi. Razlozloga je mogo. Kriza i nemaština u državi su primaran problem, kao i velika prisutnost interneta, kompijutera i telofona u svakodnevnom životu kod mladih. Fudbalu se mnogo manje posvećuje pažnja nego što smo to mi pre radili. Ja sam kao dete igrao fudbal pre treninga, posle treninga u školskim dvorištima, ili ispred zgrade. Sada toga uglavnom više nema. Mislim da je fudbal u krizi i da je to jedan nezaustavljiv proces, iako je u svetu on finasijski veoma potkovan i isplativ.
Mislim takođe da je naš fudbal ( na državnom nivou ) počeo da posrće kada su vodeće strukture tada “oterale” Radomira Antića najvećeg stručnjaka u našem fudbalu ikada.

Šta je to što bi Valjevo trebalo da uradi da dobijemo bar drugoligaša, da ne kažem prvologaša ?

Recept se zna. Prva stvar je rad na infrastrukturi, jer tu je Valjevo veoma loše. Recimo, moj “Radnički” sada zbog propisa ne može da uradi bušotinu neophodnu zbog terena na Petom Puku, kome je struktura zemlje lošija i na izuzetno vetrovitom je mestu. Situacija sa ostalim terenima u Valjevu je slična. Dalje, tereni izuzev “ZSK-a” nemaju sedišta na tribinama. Takođe, svi gradovi i grdići imaju terene sa veštačkom travom, koja je neophodna zimi. Mi to u Valjevi nemamo. Druga stvar je rad sa mladima. Do juniora ne bi trebalo da se igra za rezultat. Od trenert reba zahtevati program i plan rada, disciplinu, favorizovanje određenog stila igre koje je delom analogan stilu igre prvog tima. Za trenere uzimati ne one koji su slobodni, nego one koji su stručni, vredni, radni i koji bi te treninge pravili na višem nivou. Nikako dopustiti upliv roditelja koji su vrlo često neobjektivni.

Iz tog rada, koji bi najmanje bio četvorogodišnji, treba da se proizvede 80% igrača iz Valjeva. Ostatak tima, mali broj igrača, nadomestiti igračima iz drugih gradova, ali pre svega da budu dobri ljudi, pa onda dobri fudbaleri. To je jedina po mom mišljenju dobitna formula. I tada bi plasman u II ligu bio lagana stvar i došao bi spontano.  Što se tiče našeg vodećeg kluba u Valjevu, “Budućnost” nema ekupu u kojoj bi igrali samo Valjevci i nema taj kvalitet.

Da li danas među mladim imamo golmane koji obećavaju ?

Imamo. U “Budućnosti” sam za ove četiri godine, uz rad sa prvim timom 6 dana nedeljno, često i 2 puta dnevno, koji je bio veoma iscrpljujući, radio skoro 3 godine godina sa golmanima mlađih kategorija. Sada imam 18 golmana na “Petom Puku” što je veliko bogatstvo. Od najmlađeg golama 2013. godište, do Bogdana Boće Novakovića koji ima tek 27 godina, a prvi je golman seniorskog tima. Najmanje od njih, ako bi bio dosta strog, četvorica zaslužuju pažnju u perspetivi jačih klubova. Realno polovina od njih su više nego talentovani mladi dečaci.

U Valjevu se radi individualno sa golmanima. Pored mene tu su i moje kolege koji takođe rade dobro trenerski posao. Žerajić je u “Kolubari”, Tadić u “Budućnosti”, Sava Kristić ( legenda valjevskog fudbala koji je stizao u jednom momentu i do reprezentacije ), Slobodan Jankovića itd. A, ranije nije postojao kult pravljenja indvidulalnog trenera golama. Ja sam imao sreću da radim sa Milovanom Popovićem, Žojom Radojevićem, Miroslavom Jekićem, a mislim da će i ubuduće valjevska golmanska škola nastaviti da “izbacuje” dobre golmane.

Šta biste poručili mladima koji fudbal vide kao životni put, a šta njihovim roditeljima ?

Za svaki uspeh, pa i sportski, potrebni su vaspitanje, obrazovanje i upornost. Iskren da budem, veći broj golmana kritikujem povodom njihovog slobodnog vremena van škole i posla. Sada je bila, zbog epidemije, 6 meseci pauza, a ono što sam im jedino tražio je da pročitaju po koju dobru knjigu i da rade vežbe snage kući. Za vežbe snage sam nekako i uspevao. Što se tiče knjige, dešavalo sa da jednog golmana teram po 4 meseca kako bi pročitao knjigu “Priče Mome Kapora”, a mislim da je još nije završio. Veliki je uticaj telefona, televizije, interneta, a moram priznati i kladionica, tako da je vaspitanje za golmana neophodno kako bi bio uspešan čovek. U nekim situacijama i roditelji dosta greše favorizovanjem dece. Mislim da se deca moraju pustiti što pre u konkurenciju života. Moj pokojni brat je jednom rekao veliku stvar: “U sportu naučiš da gubiš. Golman mora da bude specifično uporan, da svoj život posveti golmanskom pozivu a na treninzima dominira energijom. Ja imam par takvih na Petom Puku i moram tu da se pohvalim i oni me ispunjavaju, jer imaju šansi da budu, kako ja to kažem, na televiziji.

Imao sam privilegiju i čast da učestvujem u razvijanju golmanskog puta na primer Cila Aleksića koji je inzvaredno branio posle “Krušika” u Lajkovcu i Mionici, Bana Đurića, koji je bio prvotimac Borca iz Čačka, Ćire Radojevića, Ace Pimića, Bojana Vojisavljevića, Vukašina Vraneša koji je sada prvoligaški golman na Malti, zatim Radovana Rankovića, Dalibora Ivanovića, Viktora Marinkovića, Vladimira “Pevca” Dragićevića, Djordja Savića … Tu je zaista bilo uvek talentovane dece i njihov put iz Valjeva kasnije je uvek bio zanimljiv.

Gde je sada Panta, čime se bavi i šta ga ispunjava ?

Imao sam kroz par meseci unazad težak oblik koronavirusa. Od sredine marta, 13 noći bez sna, imao sam temperaturu, a u bolnici u Beogradu proveo sam 27 dana. Povratio sam se brzo i rad sa klincima nastavio gotovo odmah. U “Valisu” sam upravnik, penziji se formalno nadam za tri ipo godine. Imam mali plac u Poparama sa baštenskom kućicom i tu provodim vreme sa porodicom i nadam se penzionerske dane kada dođu. Malo sam se distancirao od valjevske javne scene. Trenutno mi prijaju Hala sportova, Peti Puk, Popare.

Znam da imate puno smešnih i nesvakidašnjih anegdota sa fudbalskih utakmica, pa Vas molim da podeliti jednu sa nama za kraj ovog intervjua ?

Te priče su neverovatne. Evo jedne na moj račun. Primio sam gol, malo nezgodan, za koji sam bio kriv sigurno. Igraču je prešla lopa preko noge iz centar šuta. Mislim da se utakmica igrala u Paraćinu. Ćutao sam, jer sam znao da sam kriv, a igralo se pred punim stadionom. Onda je Pidon Milosavljević, koji je bio večiti “kozer”, zafrkant i vrlo duhovit čovek, skočio da me brani navodno, uz reči: “Pustite čoveka, nije on kriv. Odkud on zna ko će od 4.000 ljudi iz publike da šutira, aludirajući na tribine i daljinu odakle sam primio taj gol”.

Uvek je u Valjevu bilo druženja, tih valjevskih podvala, gasiranja i priča. Naš kraj je prepoznatljiv po tim stvarima. U tom kontekstu bih posebno izdvojio valjevski “Tešnjar”. Često volim da pijem kafu sa Božom Čokalijom i Tešom iz Kolonije, jer oni su uvek pravili prepoznatljivu atmosferu po kojoj je naš kraj poznat. Boža je, recimo, znao da saobraćajcu koji ga zaustavlja izvadi i da volan da ga pridrži, dok on ne pronađe dokumenta. Neretko je pokazivao crveni kostobran sudiji, aludirajući na crveni karton. To su ti ljudi koji su obeležili jedno stoleće u Valjevu.

Za kraj želimo, dobro zdravlje i dug staž u trenerskom poslu.

Ugradu.Info, B.J.