Press "Enter" to skip to content

Sta je VLADIMIR BEBA POPOVIC rekao za ,,STATUS” !!!

Opširni intervju glodura beogradskog magazina Status Slaviše Lekića sa nekadašnjim najbližim saradnikom ubijenog  premijera Zorana Đinđića izazvao je pravu političko-medijsku buru u Srbiji. Vladimir Beba Popović samoubilački hrabro svedoči o ključnim likovima tajkunske, političke i medijske scene – Miroslavu Miškoviću, Predragu Rankoviću Peconiju, Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću, Aleksandru Tijaniću… – koji su onemogućili stvarni raskid sa nasleđem zločinačkog Miloševićevog režima. Moćna Miškovićeva Delta onemogućila je normalnu distribuciju magazina Status, a Večernje novosti su odbile objavljivanje unapred plaćene najave novog broja Lekićevog magazina. 


Koštunica je moj Raskoljnikov 

***
Ovu vladu, zbog čega Srbiju zovu najvećom nevladinom organizacijom na svetu, formirali su oni koji i upravljaju Srbijom a pre svih Miroslav Mišković, gigant iz Bošnjana, apsolutni gospodar i vlasnik Srbije. Svi znaju šta Mišković radi po Srbiji ali ćute. Ilise plaše, ili ih plaća. Na sreću njegovih protivnika, za sada ne ubija. Ali, i Milošević je počeo tako što je prvo hapsio.

***
Ovakvo jednoumlje i “kontrola istine” nisu bili ni pod Brozom, ni pod Miloševićem. Čavez i Kastro daju građanima više medijskih sloboda od Tadića i Koštunice. Da je Milošević imao ovakve medije, Marko bi još “nosio gajbice”.

***
Koštunica je kao metan, bez boje, mirisa i ukusa, kakav je i sam – širi se, ulazi u svaku poru, čak je nezapaljiv, sve dok jednog dana ne eksplodira. I tad, obično, nema preživelih.

***
DSS je stranka lečenih ovisnika, stranka mrzovoljnih, neuspešnih, frustriranih, jalovih, zlih i netalentovanih ljudi, stranka na čije je formiranje ogroman uticaj izvršila Služba državne bezbednosti.

***
Skoro sam na gledao snimak Koštuničine inauguracije: on ulazi u salu ali se u pozadini vidi i grupa ljudi koja stoji pored vrata, njih desetak, a među njima – Dušan Spasojević i Mile Luković Kum.

***
Ja nikad nisam rekao da je Momira Gavrilovića ubio Koštunica ili da je u njega pucala Ljilja Nedeljković. Ali je jasno k’o dan da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta za Beč. Ti isti su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića

***
Sve njihove afere su proizvod sakrivanja zla koje su napravili Koštunica i članovi njegovog kabineta. Koštunica se pojavio na televiziji i, udvarajući se Miloševićevoj zloj, ratničkoj, vulgarnoj, narodnjačkoj Srbiji, rekao da je izručenje Miloševića bio pokušaj vojnog puča ili udara, iako je šest sati pre toga u telefonskom razgovoru sa Zoranom Đinđićem nedvosmisleno rekao: „Neka ide!“ Kad je u novinama osvanuo taj razgovor, on je odmah izmislio prisluškivanje.

***
Aleksandar Tijanić je bio na mom platnom spisku. Verujući da mu je stvarno teško i da mora da izdržava porodicu, dao sam mu kancelariju, telefon, omogućio mu da ne ostaje kod kuće, kao domaćica ujutru, kad svi očevi idu na posao, i konačno, plaćao ga.  Vladimir Beba Popović

Koštunica je moj Raskoljnikov (a ja njegov Porfirije Petrovič) I. dio.

U srbijanskoj javnoj republici flore i faune, Vladimir Beba Popović je, definitivno, retka zver i još čudnija biljka. Majstor za dizanje tenzija i trajni izvor teškoća za sve kojima je, makar i kao „oficijelni tumač istrage“, stao na žulj u ondašnjem odocnelom obračunu države sa mafijom, Popović i danas na potpuno isti način komunicira sa svima koji su „Srbiji radili o glavi“! Uglavnom bez sekundanta, ne vagajući gnev i gorčinu, s neviđenom žustrinom se obrušava baš na one koji ga godinama guraju „s onu stranu zakona“, a on im, upornim „odbijanjem“ da bude uhapšen, uskraćuje toliko željeni trenutak eksplozivnog oduševljenja.

Nije tajna da se Srbija navikla na ogromne doze teških reči i da je obična svest od toga postala narkomanski zavisna. No, mada su najveće količine uzbuđenja odavno potrošene, svaki novi javni istup Vladimira Bebe Popovića donosi buru. Nisu to baš bure koje odnose ljude, ali za običnu ljudsku pamet i prosečan nervni sistem, snalaženje u tom kovitlacu reči i paradi podataka, pretežak je zadatak.

I intervju za magazin STATUS, jubilarni, deseti, koji je VBP uopšte dao, ponajmanje je bio naknadni, smireni, rutinski pogled u retrovizor. Naprotiv, na trenutke se pretvarao
u prave, pravcate, orgije žestokih reči, prideva i epiteta. I najmanje je ovo bila priča za sad ili bilo kad, već, uglavnom, štivo – kad, ako ne sad! Za razliku od brojnih ovdašnjih „tumača“ koji na Popović a gledaju kao na nastavljača velike ruske tradicije jurodivih,
božijih, ljudi, „budala Hrista radi“ ili, prosto, borca protiv vetrenjača, utisak intervjuera je da Popović, ni u ovom intervjuu, nije sebi dozvoljavao „pesničku slobodu“, niti je bio „ponesen nekim osećanjima“, kako bi to rekao Dostojevski. Ako izuzmemo momenat kad je Vojislava preimenovao u Raskoljnikova, a sebe u Koštuničinog Porfirija Petroviča!

Motivi? Izvesno je da VBP ne drži previše do Stendalovog: „Ne razmišljaj o njima, nego pogledaj i prođi“! „Ljudi, pa od njih se nema kuda proći“, kaže Popović za STATUS.
A oni su redom pobrojani u intervjuu koji će STATUS objaviti u dva nastavka!

Hoće li nas ovo štivo približiti istini; da li se, u ovim vremenima lažnih očevidaca, može osloniti na Popovića, kao pouzdanog svedoka; govori li on u korist sopstvenog poimanja
javnog interesa; je li pristrasan na štetu onih koje smatra odgovornim; uvećava li zlo – pitanja su na koje će odgovore, najverovatnije, dati vreme. Ono ga, vreme, do danas nije demantovalo!

Ko želi da zadrži dobar apetit, poštedi sebe jakih uzbuđenja ili pobegne od osećanja krivice i stida, neka preskoči naredne strane.

Vladimir Popović je, inače, rođen 1958. u Jagodini, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, bivši je direktor agencija Ogilvy & Mather i Spectra, koje su radile
gotovo sve kampanje DS i koalicija. Bivši je sekretar Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića i predsednik antikorupcionaškog odbora DOS-a, zaduženog za otkrivanje
afera Miloševićevog režima . Poslednjih desetak godina vlasnik je i firme za konsalting i lobing sa sedištem u Beču i Londonu, a poslednjih godinu dana je na stručnom usavršavanju u Velikoj Britaniji gde pohađa specijalističke kurseve iz oblasti medija, ekonomije i politike.

STATUS U ovoj godini ste imali dvadeset jedno ročište. U Beograd dolazite retko,
da li samo zbog suđenja?

V. B. POPOVIĆ Uglavnom.. Cilj ovih kriminalaca koji su danas na vlasti je i bio da me
izbace iz zemlje i sklone iz javnosti Srbije. Poslove su mi uništili do te mere da sam morao da prodam firmu koja je bila jedna od najuspešnijih agencija poslednjih dvadesetak godina. Stalnim pretnjama i pokušajima atentata vršili su dodatne pritiske i na kraju uspeli.

Vi baš i ne važite sa osobu koja se lako povlači!?

Ta se njihova akcija „progona“ samo poklopila sa nekim mojim novim životnim odlukama, kako privatnim tako i poslovnim.

Kako vam danas izgleda Srbija, kad se gleda iz Austrije?

Preciznije iz Britanije, jer sam se u međuvremenu privremeno preselio tamo. Srbija mi izgleda tačno onako kako su Koštunica i njegova banda i najavljivali, a ja početkom 2004. u jednom intervjuu predvideo. Pučisti od 12. marta, uz pomoć ratnih zločinaca, a predvođeni frustriranim akademicima, udbaškim vladikama i Miloševićevim tajkunima vode Srbiju u 19. vek, ne bi li tamo uz pomoć KGB-Rusije izmenili istoriju i kako bi Dobrica, Koštunica, Mantija i Jovica ispravili „nepravdu“ i završili ono što nisu bili u stanju Miloš i Apis, Ratko i Radovan. Oni to i ne kriju, vidim da to nikome i ne smeta, sem malom, preostalom, delu građanske Srbije koja se uništava, naziva radikalnom i izdajničkom i kojoj je onemogućeno da igde išta kaže.

Nećete, valjda, reći da je medijska situacija gora nego za vreme Biroa za informisanje?

Prepoznajem finu ironiju u vašem pitanju i zaista se nadam da nema nikoga ko se bavi medijima, a da ne vidi da ovakvo jednoumlje i „kontrola istine“ nisu bili ni pod Brozom, a ni pod Miloševićem. čavez i Kastro daju građanima više medijskih sloboda od Tadića i Koštunice. Naravno, metodi su različiti, nema komiteta i ideoloških komisija. Danas medijima vlada novac, strah i interes.

Ali vi, ipak, imate šansu da mimo suda i uskog kruga prijatelja progovorite o
stvarima koje vas tište!?

Postoji jedan i po magazin, pola dnevnih novina, jedna radio i jedna TV emisija i dvoje-troje kolumnista. Sve ukupno dvadesetak novinara na 2-3 medija koji se trude da sačuvaju dostojanstvo struke i sopstveni obraz. To je sve. I njih gledaju da unište. Napadaju, prete, ekonomski uništavaju, podmeću, vređaju. Pola građanske Srbije sedi uz kompjuter, čita forume i blogove, ne bi li saznalo i čulo istinu. I pored toga, Koštuničinim kerberima poput Ugrice, Antonića, Jankovića, Crnčevića smeta i blog! Na to malo slobode govora kidišu kao divlje zveri, a posebno na one blogere koji imaju hrabrosti da kažu „velikoj inkviziciji“ Koštunice i Legije: „Ipak se okreće!“ „Nacionalni je interes da se ne okreće“, kaže Koštunica i svi horski ponavljaju, jer je to isplativo. Da je Milošević imao ovakve medije, Marko bi još „nosio gajbice“.

Da li je ova crna slika posledica bečko-londonskih salonskih analiza ili, prosto, plod besa na političke protivnike?

Svejedno čega. Pesimizam je, pre svega, posledica realnosti kako naša zemlja izgleda na kraju prve decenije 21. veka. Nespremna da izađe iz lažnih mitova srednjeg veka, bezuspešno tražeći nacionalni identitet i interes, a suočena sa prispelim računima bahatih cehova raznih „otaca nacije“. I tako tumara bez cilja i plana i sve nas vuče u ambis. Uništene su sve društvene vrednosti, zato i nema presuda za ratne zločine, priznanja genocida, deklaracije u Skupštini.

Ne možete poreći da je, recimo, doneta presuda za ubistvo Stambolića, privedeno je kraju suđenje sa ubistvo premijera Đinđića, počela su suđenja za ratne zločine.

Da, ali se sada zato vodi pravi „rat“ u sudu gospođe Škero, na reviziji, gde neke sudije zastupaju teze advokata mafije i udbaš kih medija. I to, zamislite, baš one sudije iz afere „Jotka i Vučković“ za koje je Dinkić pominjao da će završiti u zatvoru. I suđenja za ratne zločine propadaju, jer svedoci preko noći odustaju i beže, i to posle „poseta“ šešeljevog telohranitelja Panića koji, iako osuđen, nije u zatvoru, jer mu presudu drži u fijoci Stojković i omogućava da pretnjama ruši optužnice. Partijski tužilac DSS-a Manojlović, koji je hapsio po želji Bulatovića i Stojković a, uhvaćen je u dogovaranju uzimanja para – i ništa. Tako izgleda pravosuđe pod Stojkovićem, najgorim komunističkim sudijom i njegovom privatnom predsednicom Vidom: uništeno, poniženo, stavljeno u ruke jedne partije, kriminalaca i ubica skrivenih u srpsku trobojku i nacionalni interes.

Nije li gospođu škero na to mesto postavila „vaša“ vlada?

Tačno, zato što je Zoran naivno verovao da će pravosuđe biti nezavisno i pravedno ako im da slobodu odlučivanja i dogovaranja. A čim su zaseli u kabinete, razni Vučetići, Ivoševići, Karamarkovići su uz pomoć Vide škero krenuli u rat protiv te vlade, puštanje ubica iz zatvora, koketiranje sa Koštunicom, oslobađanje Bagzija, vređanje Zorana sve dok pučisti nisu uspeli i došli na vlast. E tad je zavladalo „blagostanje“, osuda Sablje, plaćanje ubicama i atentatorima, oslobađanje masovnih ubica, služenje Stojku i sličnim ološima.

Ima li bilo šta da je ova vlada uradila, a da zaslužuje vašu pozitivnu ocenu?

Ako neko hoće da bude objektivan, onda mora da prizna da – nema! Neke su stvari mnogo gore nego pod Miloševićem. Nikada nije bila ovakva cenzura i kontrola medija, ovako brutalna pljačka države, osionost i bahatost svih. Iako diktator i masovni ubica, Milošević je poštovao neke zakone, mada ih je sam pisao. Ovi ni to ne rade. Milošević je pljačkao, ali davao i narodu. Na kašičicu, ali davao. Ove ni narod ne interesuje. Važno je samo da se svi „utale“ i da su svi u „igri“, od DSS, preko DS i G17 plus, do radikala. Nema više ni ko da se buni, ni ko da pita. Ako neko od nas nešto kaže, onda smo neprijatelji države koji hoće haos, kao što je onaj lopov Davinić, posle mog pominjanja Puhala u Insajderu, zapomagao da me treba uhapsiti, jer rušim bezbednost države. Sugerišete da nam nema spasa, da nam ni Svevišnji ne može pomoći!

Ako Srbi neće da se pobune protiv ove prikrivene represivne diktature i države u raspadu, onda pristaju na „mentalitet stada“, što jeste krajnji cilj srednjovekovne retorike, koju propoveda crkva i bande oko nje. Zato crkva osveštava kolevke zla: od DB-a do KOS-a, zato je vode lopovi, pedofili, doušnici Udbe, secikese i zločinci na čelu sa onim „Svetim čovekom“ koga su tako prozvale pevaljke i *****, ubice i lopovi, pa sad svi, kao papagaji, horski to ponavljaju. Zato i vode rat protiv onih koji ne pristaju na policijsku državu, primitivnu i narodnjačku, koja vodi u krvavu diktaturu i tragediju. Zato bi mnogo poštenije bilo da poskidaju one mantije i uzmu u ruke zapaljene krstove i navuku kapuljače na glave.

Pa, čemu onda bilo kakvo dizanje glasa? čemu LDP, čemu druge vaše aktivnosti, čemu, uopšte, ovaj razgovor?

Zato što imamo civilizacijsku obavezu da se suprotstavimo ovom zlu koje nam uništava državu i nas u njoj. Zato što smo dužni da pokažemo svetu da ovo nije cela Srbija. Zato što moramo da nateramo svet da se zapita: zašto danas Srbijom vladaju ratni profiteri i zločinci, Mirini lakeji ili Miloševićevi ministri, svi oni koje je taj isti svet držao na listama zabrane putovanja, a danas ih podržava?

Hoćete li tipovati „Mirine lakeje i Miloš evićeve ministre“ u Vladi Srbije!

Ja nisam rekao da su u Vladi Srbije. Ne, oni vladaju Srbijom preko Vlade koju su sami sastavili! Ne samo da su vlasnici Vlade, oni su vlasnici cele Srbije!

Vi ste čovek koji ima iskustva sa tim državničkim poslovima! Možete li reći ko inače kod nas najčešće utiče na formiranje Vlade?

Nekad ratovi i strah, nekad Milošević i banda koja je preživela i ostala i posle njega, ali uglavnom tajne službe i njihove kuhinje.

Važi li to i za vladu Zorana đinđića ili za Koštuničinu?

Đinđićeva vlada iz 2001. godine je bila volja naroda, a Koštuničinu, onu iz 2004.godine, formirala je mržnja prema Zoranu đinđiću i njegovom nasleđu.

A ovu danas, tehničku Vladu?

Ovu vladu, koje čas ima, čas nema, zbog čega Srbiju zovu najvećom nevladinom organizacijom na svetu, formirali su, rekao sam, ponoviću, oni koji i upravljaju Srbijom: tajne službe, ratni zločinci, Milošević evi ministri, Mirine sluge, ratno-švercerski profiteri, a pre svih Miroslav Mišković, gigant iz Bošnjana, apsolutni gospodar i vlasnik
Srbije. Ono što nije uspeo da ostvari Milošević, uspeo je njegov najbolji đak i dugogodišnji kalfa, Župski Polifem – Miško, uz pomoć „Madame“ Milke Forcan. Zadržao je Miloševićev model, zadržao uloge, samo promenio glumce: umesto Borke, tu je Mlađan, a umesto Kertesa, još jači „igrač“ – Draško Petrović, glavni finansijer Koštuničine Srbije.

Nije baš umesno izvlačiti paralelu između Kertesa i Petrovića!

Više je nego umesno, jer je Draško Petrović na čelu najbogatijeg srpskog preduzeća od 5. oktobra i ponaša se kao da mu je to deda ostavio. Kao i Kertes, i on državnim parama korumpira javni život Srbije, plaćajući i sponzorišući sve: od sportskih reprezentacija,
fudbalskih klubova i njihove mafije, političkih stranaka i medija, do Republike Srpske ili Crne Gore i CESID-a. Finansira čak i neke nevladine organizacije, ali su mu na prvom mestu Koštuničine ulizice i promoteri: od Nove srpske političke misli, do pojedinaca koji od tih para skrivaju ratne begunce! Kako sve drži pod kontrolom u Srbiji, svi zatvaraju oči pred najvećom pljačkom koju organizuju on i ljudi oko njega.

Vi ste to uočili i podelićete sa nama, pretpostavljamo!?

Reč je o krađi međunarodnog telefonskog saobraćaja, takozvanim belim karticama! Draško Petrović i privilegovani oko njega, koriste „bele“ sim kartice, neevidentirane, koje se ubacuju u kompjuterske sisteme i preko njih i interneta pravi se paralelno telefoniranje, pre svega u međunarodnom saobraćaju. Onda se međunarodni telefonski
saobraćaj, umesto na državnu centralu, pa u budžet, usmerava na privatne firme koje su osnovali ljudi bliski Petroviću i vladajućim strukturama. Svi koji su pokušavali da zovu iz inostranstva ili ako primaju inostrane pozive, znaju o čemu pričam. Kad vam se na displeju pojave čudni brojevi 062, 064 ili neki fiksni brojevi, neevidentirani na 988, a veza je jako loša, skoro neupotrebljiva, to vam je pokazatelj da su Petrović i ekipa bogatiji za hiljade evra. Inače, radi se o milionima evra mesečno.

Imate dokaze za to?

Naravno da imam.

Da li je moguće da se to radi, ako se radi, mimo njegovog znanja?

Ne, nije moguće. Još u vreme Zoranove vladi, mi smo reagovali i prijavljivali te brojeve,
služba u Telekomu ih je nalazila, čak aparatima koji mere pojačan internet saobraćaj lako mogu da utvrde ko to radi, ali ništa nije preduzeto. Kao što niko ne reaguje kad Draško deli na stotine besplatnih mobilnih kartica kojima korumpira političare, novinare, analitičare, privrednike, sudije, tužioce, policiju. Ti računi dostižu milionske iznose, a sve to plaćaju građani Srbije kroz svoje račune i porez. Kao što su platili i onih 200 miliona evra više za mobilnu Srpske, odnosno izbornu kampanju Koštunice.

Pomenuli ste da se to dešavalo i u vreme kad ste bili pri vladi Zorana Đinđića! Otkud ova okasnela reakcija?

Zoran je još u aprilu 2001. godine insistirao na sklanjanju Draška Petrovića sa tog mesta. Tada je Marija Rašeta, kao resorni ministar, javno tražila njegovu smenu, pa su mu u zaštitu i odbranu odmah skočili Koštunica sa kabinetom. On tada, uz pomoć plaćenih novinara, pokreće kampanju protiv Rašete i Zorana, tvrdeći da Zoran hoće da postavi Nenada Bogdanovića, koji je imao iskustvo sa francuskim Alkatelom, da bi DS mogla da pljačka Telekom. Nažalost, Zorana i Mariju ostavili su tad na cedilu i funkcioneri DS-a i otvoreno stali u zaštitu Petrović a pa je tako i preživeo.

Ko su ti funkcioneri iz DS koji su otvoreno stali u zaštitu Draška Petrovića?

Oni koji su od njega, dve godine kasnije, dobili udeo u još jednoj privatnoj tezgi Draška Petrovića, ovaj put „svetskoj“.

Sad ćete reći i da su te iste osobe, posle 5. oktobra, stale i u odbranu interesa Miroslava Miškovića? Optužujete ga da je vlasnik Srbije, da vlada Srbijom, da se ekstremno obogatio…! Da li se on obogatio „pod“ Koštunicom ili se bogatio i u vašoj eri? Zašto se tad niste bunili?

Pa, nije bilo „bune“ ni protiv neuporedivo gorih od Miškovića, ni najgorih zločinaca, ubica i kriminalaca Miloševićevog režima. Mišković nije ni ubijao političke protivnike, ni premlaćivao građane, niti sa čarapom na glavi pljačkao banke. Ali jeste podržavao režim koji je to radio i jeste učestvovao u pljačkanju Srbije! Pre svega sa olovkom i mozgom.

Kako su funkcionisali „olovka & mozak“?

Radio je sve, od šverca cigareta, do pranja i iznošenja para na Kipar, koristio je povlastice
pri uvozu i izvozu, a do najslađih para je došao preko fondova i javnih preduzeća koja su držala novac kod njega, u banci, sa mizernom kamatom, a onda bi im Delta taj isti novac davala za plate, ali uz kamate koje su nekada bile i po 2-3 odsto dnevno. Nije se, međutim, eksponirao kao Karić, a davao je i gde treba i kad treba.

Da li je „trebalo“ tadašnjim novim vlastima?

Verovatno, ali ja to ne znam. U početku sigurno ne. Bio sam čak prisutan na prvom sastanku Zorana đinđića i Miroslava Mišković a u zgradi Vlade, koji se desio dva ili tri
meseca nakon što je Zoran postao predsednik. On se na tom sastanku žalio zbog Zoranovog stalnog pominjanja Delte, Karića i sličnih firmi, tvrdeći da to uništava njegov
sistem, a time i privredu Srbije.

U kom svojstvu ste vi prisustvovali tom razgovoru?

Ja sam bio pozvan da mu kažem za glasine koje su se tada širile, a odnosile su se na njegove navodne izjave da je „kupio oprost“, jer je „dao pet miliona maraka“ DS, što nikave veze sa istinom nije imalo. Iako nam je to potvrdio jedan njegov blizak poslovni partner, Mišković se kleo Zoranu i meni da su to laži i da nikada tako nešto nije ni pomenuo. čak sam mu tada i rekao za ove pljačke koje je pravio preko fondova.

A on je klimao glavom?

Nije, pokušavao je da nam objasni kako je to legalan i normalan poslovni potez i da nema ničega nezakonitog. Zoran je onda predlagao održavanje donatorske večere gde će svi ti, koji su se tako obogatili, dati državi jednokratno deset-dvadeset miliona maraka… Kao što je javno prihvatao Bogoljub Karić.

A Mišković?

Ne, on se bunio, tvrdeći da nije lopov kao Karić i da neće da bude izjednačavan sa njim. Rekao je tada da neće da daje, ali može da pomogne projekte Vlade: kreditima, privatizacijama, novim fabrikama…

OK, uzmimo da nije „dao“! Kako je onda Mišković opstao?

Zahvaljujući nesposobnosti i nemanju snage one heterogene vlade, ali i njegovom talentu da korumpira pojedinace, pre svega političare. Nespornu ulogu ima i Koštunica koji je uzeo pod zaštitu sve ljude Miloševićevog režima. I tu optužujete Koštunicu?

Ne kažem da je Koštunica lično sačuvao Miškovića, ali jeste sačuvao ideju da posle petog oktobra ne može da dođe ni do kakve lustracije u Srbiji. On je stvorio društvenu
atmosferu u kojoj nisu mogli da odgovaraju ni Milošević, ni Mira Marković, ni Rade
Marković, ni Vlajko Stojiljković, ni Pavković, ni Stanišić, niti bilo ko od tih masovnih ubica i zločinaca. Pa, ako su oni mogli da opstanu, zašto ne bi opstao i Mišković.

U kakvim ste odnosima ostali sa Miškovićem posle tog razgovora? Da li je i posle toga dolazio u Vladu?

Ostali smo u pristojnim odnosima. Viđali smo se s vremena na vreme, hteo sam da mu pomognem oko suđenja otmičarima, jer je i nama bilo važno da ih osudimo.

Nije pokušao i vas da korumpira?

Ne! Pokušao sam jednom prilikom da napravim neki poslovni dogovor sa njim, ali se bezuspešno završilo.

Jeste li ga viđali kasnije u zgradi Vlade Srbije?

Viđao sam ga u Vladi puno puta, ali skoro uvek u kabinetu Nemanje Kolesara. Nemanja
je bio Zoranov savetnik za privredu, pa je ovaj tamo verovatno „pleo mrežu“ kako da pojede Srbiju. Videli smo se, kasnije, u Herceg Novom dva ili tri puta, a poslednji put krajem leta 2003. godine, kada nam je na jahti Miodraga Kostića, u sred afere Janjušević-Kolesar, objašnjavajući da moraju da „lete“, tvrdio da te ljude i ne poznaje! Iako je Mišković sa Kolesarovom ženom osnovao „Deltu“, iako je Kolesar u Vladu došao iz „Delte“, iako je Mišković proveo više vremena u Kolesarovom, nego svom kabinetu, gledao me je u oči i tvrdio da ga je Zoran sa njim upoznao. Tad sam shvatio kakav je to
čovek i šta znači „Varvarinski igrač“. To je bio naš poslednji susret.

Kakav je bio Đinđićev i Miškovićev odnos? Da li se premijer viđao sa njim, makar i u kancelariji Nemanje Kolesara?

Mišković je sa Zoranom uspostavio blizak i direktan kontakt krajem 2002. godine i tačno je da je u tom periodu počeo da pravi izuzetne monopolske pozicije u raznim sferama poslovnog života, ali je to samo započeo. Preuzimanje Srbije uradio je pod Koštunicom, Dinkićem, Tadićem i Nikolićem. Tada, krajem 2002. godine, Zoran više nije imao podršku ni samih članova Vlade, mediji i „javnost“ su ga uništavali, ministri „eksperti“
sprovodili politiku koja je privrednike terala da napadaju Vladu i Zoran je, nemajući kud, iz pragmatičnih razloga pravio neke saveze i sa Karićem i sa Miškovićem, jer su obojica imali udruženja privrednika iza sebe i izuzetan uticaj na medije koje su kontrolisali.

Karić je imao televiziju. Koje medije je kontrolisao Mišković?

Delta je zahvaljujući budžetima za reklamu, donacijama za štampu, „kovertama“ urednicima i Milki Forcan, kontrolisala većinu medija. Danas kontrolišu i uređuju apsolutno sve. A u onoj atmosferi medijskog linča, kad vam se ponudi mogućnost
„pacifikovanja“ napada na Vladu, a zarad opšteg privrednog ambijenta, vi to prihvatite.
čak je u „Deltinu“ na tu temu organizovan i jedan sastanak između urednika medija
i dueta M.M.

Đinđić je, dakle, pristao da Mišković posreduje između njega i medija! Zašto onda ne bi bilo normalno da Mišković traži protivuslugu?

Nisu postojali drugi mehanizmi da zaustavite plaćenike koji su svakodnevno napadali
Vladu i Zorana i uništavali politički i javni život Srbije. Miškovićev interes je bio da smiri političke tenzije, jer mu je to omogućavalo normalan ambijent za poslovanje.

I vi mu, danas, zamerate što je, na neki način, kupio normalan ambijent!

Ne, ja se zgražavam što je postao apsolutni vlasnik Srbije. On je vlasnik političkih stranaka, on je vlasnik skupštinskih mandata, on se pita ko će biti koji ministar, mediji
objavljuju samo ono što se dopada Mišku i „Madame Milki“, nema privatizacije ako je
on ne dozvoli… Protivnike uništava preko medija ili tera u zatvor. Razne „mafije“ u CZ-u su dokaz moći ovog titana iz Bošnjana. Svi to znaju i ćute. Ili se plaše, ili ih plaća. Na sreću njegovih protivnika, za sada ne ubija. Ali, i Milošević je počeo tako što je prvo hapsio. On je njegova kopija u svemu. I on ima Marka, samo je konkurs za Trefa i Pekara
u toku. Tajkuni i političari od po pedeset i više godina izlaze noću po klubovima sa njegovim sinom od 26, dodvoravaju i ponižavaju se, nutkaju funkcije i mole za vezu, baš kao što su mnogi od njih cupkali po stolovima „Madone“, uz muziku Leontine.

Definitivno ste, znači, fiksirali Mišković a kao jedinog vlasnika Srbije? 
Ili bar
većinskog!

Naravno da on nije jedini vlasnik Srbije. Tu je i Predrag Ranković Peconi, metalostrugar
po zanimanju, koji je osamdesetih počeo karijeru kao lopov i kradljivac automobila, da bi ubrzo započeo sa prodajom droge i tako zaradio prvobitni kapital. Devedesetih kupuje poker aparate, kao masku i pokriće za zelenašenja. Kamate kod Peconija u vreme dok se u Srbiji živelo u feninzima iznosile su i do 30 odsto. Ono što svaki iole obavešten građanin prestonice zna je da je moć Peconiju davala „mašina za ubijanje“ iz Zemuna i Surčina i da je zahvaljujući njima ušao i u državne poslove šverca goriva, kafe, cigareta. Kad je Kariću razrezan porez od 100 miliona, Peconi je prvi uskočio sa pozajmicom, ali i zelenaškom kamatom. I on i Zemunci iza njega. Tad je i počeo da radi „dopunu“ mobilnih kartica 063 i spojio se sa Ekremom Lukom, glavnim finansijerom UČK.

Gospodine Popoviću, pa i to se dešava u vreme prve demokratske vlade!

Nažalost – da, ali je tada već u UBPOK-u Mladen Spasić, zaštitnik Peconija, koji omogućava zajedno sa Dinkićem da se Peconi štiti i razvija svoju mafijašku imperiju. Još
čuvam dokumentaciju iz koje se vidi da Spasić vrši pritisak na Ministarstvo finansija da Peconiju omogući da uvozi „fast“ cigarete, a da se tretiraju kao domaće. Pravi mali rat je Đelić vodio oko toga i čudi me da nesuđeni premijer ništa ne govori o Peconiju, Spasiću, Dinkiću i njihovom kriminalu.

Znači, da je čovek „vladao“ i tada!

Za vreme naše vlade Peconi je imao jednog poslanika – Marijana Rističevića, ali i zaštitu korumpiranih funkcionera poput Spasića i Dinkića i ko zna koliko još njih. Na Vladu,
međutim, nije imao nikakv uticaj, to vam garantujem. Danas Peconi ima bar 100 poslanika u više stranaka, desetak predsednika opština, on, uz Miškovića, određuje zakone i politiku Vlade, finansira stranke i pojedince, drži štampane medije u kojima ga plaćenici promovišu, drži nekoliko televizija, zida fabrike, ulaže u zemlju, građevine.

Da li je on imao kontakte sa Zoranom Đinđićem?

Zoran ga nikad u životu nije video, a nije ni čuo za njega, osim jednom prilikom kad je kod Zorana došao jedan poznanik i preneo mu da se priča po privrednim krugovima kako neki Peconi drži sastanke pred desetak privrednika u kancelariji, a onda ulazi sekretarica i daje mu telefon. Prekida sastanak, „ljut“ što ga uznemiravaju, dere se na nju koja mu skrušeno kaže: „Izvinite, Zoki je na vezi, điki, premijer.“ I onda, kao u seoskoj monodrami, Peconi viče na „Zorana“ i upozorava ga da bi on trebalo da se bavi Vladom, a da će Peconi držati privredu – „po dogovoru“. Kako je iste večeri Zoran gostovao na RTS, iskoristio je priliku da to i ispriča, pokazujući koliko prevaranata i lažova šeta i vršlja Srbijom i da on ne može da bude odgovoran za sve. Koliko mu je taj nadimak bio „blizak“, pokazuje i detalj da ga je do večernjeg gostovanja zaboravio i nazivao „nešto“.

Kako se to završilo?

Kao i sve ostalo. Zoran je pod zemljom, Peconi postao suvlasnik Srbije, a čovek koji je to tada preneo Zoranu, danas sa Peconijem ima zajedničke poslove. Tako to funkcioniše u Koštuničinoj Srbiji!

Vojislav Koštunica je najčešća meta vaših verbalnih istupa. Otvoreno ga optužujete za sve zlo koje se dešava u Srbiji, čak i umešanost u atentat na Zorana Đinđića?

Otkrivanje naručilaca i saradnika Zoranovih ubica i istina oko tog ubistva su osnova normalne države. Ja, na Koštuničinu nesreću, znam istinu i neće me zaustaviti da je dokažem. Koštunica je moj Raskoljnikov, a ja njegov Porfirije Petrovič. Iako ovaj „naš„ nema grižu savesti, čak i novac troši, kraj će ipak biti isti. To je borba dva karaktera, borba istine i laži, dve savesti, dve Srbije!

U svoj toj upornosti nemate problema da između njega i Miloševića stavite znak jednakosti!

Ne, nisam to radio. Tvrdim da je po društvo Koštunica opasniji. često su posledice njihovih politika identične, dok su im metodi potpuno različiti. Milošević je bio vulkan, plamen koji je sve pred sobom uništavao, ali ste tu vatru mogli da vidite i da se od nje ponekad i sklonite. Za razliku od Koštunice, koji je kao metan, bez boje, mirisa i ukusa, kakav je i sam – širi se, ulazi u svaku poru, čak je nezapaljiv, sve dok jednog dana ne eksplodira. I tad, obično, nema preživelih. Vi ste Koštunicu upoznali pre Đinđića?

Upoznao sam ga 1991. godine, prilikom priprema prvog dolaska prestolonaslednika
Aleksandara u Srbiju, s obzirom na to da sam tada obavljao funkciju njegovog
portparola. U sklopu tih priprema imali smo sastanke sa predstavnicima političkih stranaka, a ispred DS je bio delegiran Koštunica.

Kakav je bio taj vaš prvi utisak, kakvu ste sliku stekli o Koštunici?

Ništa posebno, verovatno mi je bio simpatičan, kao što su mi tog trenutka bili simpatični svi koji su smeli, javno, da se suprotstave onom jednoumlju i bolesnoj državnoj politici, vrlo slično ovom današnjem.

I to bi bilo sve?

Ono što prvo vidite su njihove sujete i međusobni animoziteti. Danima nismo mogli da se dogovorimo ko bi trebalo prvi da dočeka i pozdravi prestolonaslednika. Na kraju smo našli kompromisno rešenje da mu dobrodošlicu poželi Duško Kovačević, ali je i taj dogovor prekršen. Ljudima iz SPO to nije odgovaralo i oni su, potpuno van protokola, uleteli ispred aerodromske zgrade, onako uniformisani, sa kokardama, doneli su nekakvu tepsiju sa travom i naterali prestolonaslednika da poljubi travu, a onda stane na nju, dok je išla himna „Bože pravde“.

Nekoliko godina kasnije postali ste blizak saradnik DSS!

Početkom 1994. godine, posle kampanje „Pošteno“, Spectra, agencija koju sam vodio, formirala je VOX, „Centar za politički marketing“, a to je koincidiralo sa izuzetno lošim rezultatima DSS na prethodnim izborima i njihovim nezadovoljstvom. Kako je u tom krilu DS koje je formiralo DSS bilo dosta naših poznanika, tražili su od nas da im pomognemo u organizaciji i modernizaciji stranke. Tada smo im napravili i znak stranke,
koji i dan-danas imaju i koji često koriste da bi ispod njega u javnost iznosili laži i klevete, između ostalog, i protiv mene. A moram da mu kažem da sam i ovaj drugi, koji
po cenu života ne da, znak Vlade Srbije, takođe ja uradio.

Kakav je Vojislav Koštunica bio kao klijent?

Kakav je i danas političar: muljav, nesiguran, dvoličan, mrzovoljan, zao…

Niste, izgleda, radili samo na imidžu te stranke. Postoji priča da ste i materijalno
pomagali DSS!

U meri u kojoj smo mogli, pomagali smo ih i materijalno. Tako smo im poklonili, skoro nov, crni VW pasat (BG 81-09) da se Koštunica ne bi vozio u jednom skoro potpuno
raspalom „kecu“. Pasat je bio registrovan na Spektru koja je i plaćala registraciju i osiguranje tokom svih tih godina.

Ne liči li ovo malo na „ciganisanje“: dali, pa sad udarate u sva zvona?! Kome danas više prebacujete taj poklon: Koštunici ili sebi?

Ja ove detalje nikad ne bih obelodanjivao, da DSS posle „Sablje“ nije krenula sa svakodnevnim saopštenjima protiv mene, koja su bila lažna i klevetnička. Kad se i Koštunica javno zapitao: „Kako je Popović stekao novac“, advokatska kancelarija Pavićević a, koja je mene u tom trenutku zastupala, odgovorila je da ih čudi da Vojislav Koštunica to pitanje postavlja 2003. godine, a nije to pitanje postavio 1994. godine kad je
od tog istog Popovića i njegove Spektre dobio pasat.

Kad je ta uzajamna, makar i „poslovna ljubav“, počela da bledi?

Tokom kampanje „Zajedno“ koju smo takođe Spectra i ja radili. Tada sam upoznao pravo lice i karakter Vojislava Koštunice. Tad se jasno videla gotovo bolesna opsednutost Zoranom Đinđićem i DS-om, a velika sličnost i bliskost sa Miloševićem i socijalistima.
Tada sam prekinuo s njima svaki kontakt i to je trajalo sve do septembra 2000. godine, kad sam, radeći kampanju DOS-a, morao da sarađujem sa ljudima iz njegovog štaba.
Po čemu pamtite tu obnovu saradnje?

Najčešće po bolesnim ucenama i idejama koje nisu imale nikakve veze sa politikom, a još manje sa rušenjem Miloševića. Recimo, dva dana posle izbora radio sam na organizovanju mitinga na Trgu Republike gde je bilo nekoliko stotina hiljada ljudi, kad smo time hteli da pokažemo i Miloševiću, ali i celom svetu, da im nećemo dati da nas pokradu. Sat vremena pred početak, dolazi Maršićanin i kaže mi da Koštunica neće da dođe ako na tom mitingu govori i glumac Bora Todorović, jer je u nekom intervjuu nekad i negde rekao da ne voli Koštunicu. I tako sat i nešto sa njima „obaram ruke“, hiljade ljudi čeka, miting kasni… Na kraju je Bora ipak bio i rekao: „Narode, opet radi bioskop.“ Kroz to se vidi ta njihova patologija, to bolesno društvo. Ali, to i ne treba da čudi puno, ako se zna da je to bila, pre svega, stranka lečenih ovisnika, najčešće alkoholičara, lečenih, zalečenih, nedolečenih, nije važno.

„Bolesnici“, „alkoholičari“… Nije li, blago je reći, nekorektno vređati ljude s kojima ste nekad sarađivali?!

To nisu uvrede, to su činjenice! Ako je neko bolestan, pa lečen ili nezalečen i svako živ to zna, zašto je u Srbiji greh to reći?! Zbog pristojnosti?! Za Gradu Nalića, za koga svi znaju da je lečeni narkoman, nije pristojno to da se govori, ali zato za Čedu, koji to nije, svako može, pa i „lekari“ DSS! Simpatično je i kad se pesme na tu temu pevaju! Šta je to? Ko je to odlučio da je to pristojno, a ovo nije? To je to licemerje i nemoral društva u kome živimo. DSS jeste stranka lečenih ovisnika, stranka mrzovoljnih, neuspešnih, frustriranih, jalovih, zlih i netalentovanih ljudi, stranka na čije je formiranje ogroman uticaj izvršila Služba državne bezbednosti!

To govorite o stranci na čijem ste imidžu i promociji radili?!

Ja to, naravno, ‘94. godine nisam mogao da znam. Da im je osnivanje pomagala DB, kadrovima i davanjem para, saznao sam tek kasnije, posebno kad smo došli na vlast i kad sam imao prilike da pročitam hiljade dokumenata i da mi to posvedoči stotine ljudi. Ne znam zašto Vladan Batić i drugi ljudi koji su otišli iz stranke neće o tome javno da govore. Zašto ćute Zoran Drakulić ili Mirko Popović? Zašto niko ne sme da zucne o novcu koji je Koštunica dovlačio iz Budimpešte?

Za koga ste vi glasali te 2000. godine? Niste, valjda, za Miloševića?

Glasao sam za Koštunicu! Kao i milioni građana Srbije, naravno, stideći se, na isti način kao kad sam glasao za Panića nekoliko godina ranije, jer sam uvek smatrao da je
najbitnije skloniti Miloševića.

Jeste li to rekli Koštunici kad ste se videli sledeći put?

Videli smo se oko petog oktobra i nije bilo potrebe da se kaže bilo šta! On je znao ko sam ja, ja sam znao ko je on, nije tu nikakve dileme bilo ko je na kojoj strani ili ko o kome ima kakvo mišljenje. Ali, eto, imamo zajednički zadatak, zajedničku misiju i gotovo.
Tako sam makar mislio sve dok nije tajno otišao na sastanak sa Slobodanom Milošević
em, iako je, bar što se mene i najvećeg broja ljudi u vrhu DOS-a tiče, svoju priču završio još kad je pre petog oktobra slao Vladetu Jankovića i svoje emisare da razgovaramo na temu „drugog kruga“ i kad petog oktobra nije hteo da dođe tamo gde mu je bilo mesto!

Da, ali ste mu vi vodili inauguraciju?

Bio sam ispred DOS-a delegiran, ali sam u Centru „Sava“ već zatekao stotine ljudi iz DB-a, MUP-a, sa Tahirom Hasanovićem, koga su oni doveli kao osobu zaduženu za protokol! Formalno je bio kao predstavnik Nove demokratije, ali suštinski izuzetno blizak ljudima poput Radeta Marković a, i on je vodio inauguaraciju. Skoro sam na nekoj TV gledao taj snimak, i vidi se kako u salu ulazi Tahir, za njim Koštunica, ali vidi se i grupa ljudi koja stoji pored vrata, njih desetak, a među njima Dušan Spasojević, Mile Luković Kum…

A to bi moglo da indicira…?

Ništa. Naravno da ne mislim da je to odgovornost Vojislava Koštunice i da je on s tim imao veze, siguran sam da ih je doveo Legija, jer je već tada počela njegova „igra“ sa političarima, pa je tada DB „saznao“ da će doći do krvoprolića, da radikali dolaze naoružani, pa je i Legija doveo svoje… Ali, taj snimak je kao neko predskazanje, kako će se i u kom krugu dešavati istorija Srbije posle Miloševića.

Da li ste se „gledali“ sa Koštunicom posle inauguracije?

Jedan jedini put, krajem januara 2001.godine, kad smo Dušan Mihajlović i ja otišli do njega da se dogovorimo o čelnim funkcijama u MUP-u. Mislim da me je baš taj odlazak kod Koštunice, na koji me je Zoran posalao, i najviše koštao, jer su kako on tako i njegovi saradnici, već tada bili opsednuti policijom.

Prepoznajete li motive?

Opsednutost tajnim službama, prisluškivanjem, paranoičnost i zavereništvo, jednom rečju – bolest. Bolesna mržnja svih njih prema meni bila je posledica moje bliskosti sa Zoranom i toga što su me dobro poznavali neki od njih. Znali su da sa mnom neće biti dogovora, muljanja, kohabitacije. Zato su i počeli da me diskredituju pričama da sam Zoranov čovek za tajne zadatke, prljave poslove, policiju, DB, iako to veze sa istinom
nije imalo.

Ali, kako nije?! Pa, došli ste, u ime Vlade, da pregovarate o čelnim funkcijama
u MUP-u i DB-u!?

Pa, nije Goran Petrović bio kandidat Vladimira Popovića, već DOS-a!

Da, na predlog Bebe Popovića!

Razlozi zbog kojih sam se bavio traženjem šefa Državne bezbednosti bili su identični razlozima zbog kojih sam se bavio traženjem direktora Sajma!

Pa, nećete valjda reći da vam je bilo svejedno ko će biti na toj funkciji i da odlazite kod Koštunice da ga pitate za zdravlje?

Ne, naravno, mada je Zoranu bilo svejedno. Verovao je da će se sve samo od sebe rešiti, da će leševi sami ispadati iz fijoka, a pri tome je hteo da pokaže da mu, za razliku od Koštunice, nije uopšte stalo do „ministarstava sila“. Mojim slanjem na taj sastanak pokazao je kakav je njegov odnos prema tom delu vlasti. Nažalost, nezainteresovanost za te resore će ga dve godine kasnije koštati života. Jeste li dobili neke instrukcije?

Samo da što pre okončamo tu neizvesnost i nekoga postavimo. Nije više mogao da trpi Radeta Markovića, koji je u međuvremenu postao najbolji prijatelj Koštunice, a nije bilo moguće smeniti ga bez postavljenja novog.

Je li Koštunica osporavao vašeg kandidata?

Ma, ne. Pa, on i Ljiljana Nedeljković su pre toga već sa njim dogovorili sve.

Za čas ste se dogovorili da vaš kandidat bude na čelu DB, a tvrdili ste i tvrdite da su Koštunicu interesovali samo vojska, policija, a najviše – DB?!

Naravno, zato što smo mi društvo koje je 50 godina gradilo sistem zasnovan na doušnicima, agentima, snazi i uticaju tajnih službi, koje su upravljale svim sektorima
društva: od praćenja političkih stranaka, do univerziteta, medija ili Crkve. To je verovatno bila jedna od najbolje organizovanih i najbrojnijih vojnih službi bezbednosti, i posle Istočne Nemačke bili smo zemlja sa najvećim brojem „saradnika“ po glavi stanovnika.

I kakve to ima veze sa Koštunicom?

Pa, taj broj „saradnika“ nije nestao posle petog oktobra! Niti su to postali neki drugi ljudi! Oni su iz Miloševićevog šinjela brže-bolje pretrčali u kabinet Koštunice koji je bio krcat agentima i operativcima KOS-a i DB-a. Tamo su petokraku, ružu ili JUL-ovu golubicu zamenili krstom i šajkačom, što je dalo mogućnost da budu abolirani i sačuvani od svih zločina koje su radili. Zato je bilo važno da im zaštitnik i spasilac, Vojislav Koštunica, preuzme arhive, dosijee i spiskove, kako se istina ne bi saznala nikada. Ideološki kao Milošević, a bez hipoteke Haga, zločina, tereta lude i gramzive porodice, uništavanja države i njenih građana. Idealan zaštitnik.

Faktički, taj vaš odlazak kod Koštunice se može smatrati i početkom tihog rata između njegovog kabineta i Biroa?!

Nešto kasnije, i to nije bio „tihi rat“ već frontalni podmukli napad „uplašenih“ zločinaca, kao posledica panike koja je nastala otkrivanjem izvršioca masakra na Ibarskoj i hapšenjem njihovog Radeta Markovića. Tada Koštuničino okruženje, od Nalića i Tomića, preko Mantije i Brane, do Jovice i Dobrice, započinje proces prevaspitavanja Voje i učenja šta su država i nacionalni interesi. A po njima to je značilo: zataškati zločine i
ubistva, posebno njihove izvršioce.

Koji su bili „opravdani“ razlozi?

Trebalo je sprečiti da se „ode predaleko“ i otkrije ko je ubio Badžu, Kundaka, Ćuruviju,
Stambolića, ko je klao, prevozio leševe… jer to bi, zaboga, uništilo same temelje države, kako su oni tvrdili. Zato su samo tri meseca posle dolaska Zorana na čelo Vlade, mlade junoše ovih zločinaca, poput Mihajlova i Bakareca, izjavljivali da će iskoristiti formiranje
nove savezne vlade da zatraže rekonstrukciju republičke i smene u DB-u i MUP-u. Već u avgustu, posle ubistva Momira Gavrilovića, oni su napustili Vladu i krenuli direktno da je ruše, jer je ubistvo Gavrilović a iskorišćeno za Koštuničin „maturski ispit“ i poslednju opomenu da im veruje i da ih sluša i da pod hitno preuzima te resore.

Ubistvo Gavrilovića je jedna od ključnih tačaka tog sukoba. Kako je moguće da se istraga do današnjeg dana nije pomerila s mesta?

Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava
Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome
učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića.

To su žestoke optužbe!

To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija
Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je
znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: „Gavra mora da nestane „, a to što
je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč
kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: „Vraćam se nazad na najviše mesto“!

Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i
Gavrilovića?

Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav vam tu još dokaz treba?!

Bilo kakav dokaz za ozbiljne optužbe da su ljudi iz kabineta predsednika SRJ učestvovali u ubistvu Momira Gavrilovića.

Ja nikad nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno k’o dan da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz bok Koštunici i njegovima i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, i to od državne televizije, preko Blica, do Slaviše Lekića koji u Reporteru pušta svog velikog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, javno brine: „Ko to ubija po Srbiji?“

Vas, lično, iz Koštuničinog kabineta su optuživali i za prisluškivanje!

Da, to je ona slavna „ADSL afera“ prisluškivanja. S obzirom na to da je u internet odeljenju Vlade Srbije još uvek funkcionisala dial ap veza, rešio sam da uvedemo ADSL
kabl. Morali smo vući četvorožilni kabl od Slavije, od zgrade NBS, do Beograđanke gde je bilo Vladino internet odeljenje. To oštrom oku KOS-a i Aci Tomiću nije moglo promaći, odmah su me optužili da ih prisluškujem. Pa, pobogu, znaju oni šta je četvorožilni kabl.

Je li to jedina afera u vezi sa prisluškivanjem, a u kojoj ste vi akter?

Sve njihove afere su proizvod sakrivanja zla koje su napravili Koštunica i članovi njegovog kabineta. Ako se sećate one druge afere sa prisluškivanjem, koja je imala za cilj
da prikrije laži Vojislava Koštunice, sve vam je jasno. Koštunica se pojavio na televiziji i,
udvarajući se Miloševićevoj zloj, ratničkoj, vulgarnoj, narodnjačkoj Srbiji, rekao da je
izručenje Miloševića bio pokušaj vojnog puča ili udara, iako je šest sati pre toga u telefonskom razgovoru sa Zoranom Đinđićem nedvosmisleno rekao: „Neka ide!“ Kad
je u novinama osvanuo taj razgovor, on je odmah izmislio prisluškivanje!

Oprostite, a kako se transkript tog razgovora mogao naći u novinama? Ko je još mogao da zna za telefonski razgovor đinđića i Koštunice ukoliko neko od njih nije bio prisluškivan?

U novinama nije objavljen transkript već prepričani razgovor, a u Zoranovom kabinetu
je bilo nekoliko nas koji smo slušali taj razgovor. Mislim da je čak bio i Boris Tadić!

Je li „pasivno učestvovanje“ u razgovorima tog tipa bila redovna praksa u Vladi Srbije?

Naravno da nije! Inicijalni povod za taj razgovor između Zorana i Koštunice bio je
telefonski poziv Miroljuba Labusa, iz Brisela, sa donatorske konferencije, koji je preneo
atmosferu i, između ostalog, rekao kako ga ljudi pitaju šta se dešava sa Miloševićem, hoće li biti izručen i kad… Rekao je, između ostalog, da od naše brzine zavisi hoćemo li dobiti donaciju od sto, dvesta, ne znam koliko, miliona i insistirao je na nekom stavu države koji će preneti tamo. I Zoran je onda sa svog specijala pozvao Koštunicu,
ovaj je počeo nešto da mudruje…

Kako ste vi slušali to „mudrovanje“?!

Labus je zvao Zorana na mobilni, a Zoran ga onako besan ostavio na vezi da bi i on slušao razgovor sa Koštunicom… Tako smo i mi čuli kako ovaj oteže i ko zna koliko bi to trajalo da ga Zoran u jednom trenutku nije isekao: „Ej, Vojo, Labus mi je na drugoj vezi, donatorska konferencija, ljude interesuje da ili ne, nema problema, ako je ne – reći ću Labusu, evo na drugoj je vezi“! I Koštunica je rekao – da!

Dobro, da razrešimo još misteriju pojavljivanja tog, makar i prepričanog, razgovora u štampi!

Objašnjavajući u jednom neformalnom druženju sa novinarima laži, licemerje i dvoličnost Vojislava Koštunice, Zoran je sve to ilustrovao baš ovim primerom. Među brojnim novinarima bio je i Momčilo Đorgović iz Nedeljnog telegrafa i jedini koji je to objavio, u svojoj interpreteciji. I to vam je sva tajna!

Simptomatično je da se u istim novinama pojavio i transkript razgovora savetnika
za medije Vojislava Koštunice i Boška Radonjića, „biznismena bogate prošlosti“, kako se kaže!

Mislim da te dve stvari nemaju apsolutno nikakve veze. Nedeljni telegraf je objavio
službenu belešku ragovora koji je sa Boškom Radonjićem obavio Aleksandar Tijanić.
Boško Radonjić je, s obzirom na to o kakvoj se ličnosti radi, bio predmet obrade državne bezbednosti, njegovi telefonski razgovori su se slušali i mislim da to ni za njega nije bila neka nepoznanica. Jedan od tih snimljenih razgovora bio je i sa Tijanićem koji ga je zvao, fasciniran, zahvaljujući mu na veličanstveno organizovanom mitingu Koštunice u Čačku, tokom predizborne kampanje.

Otkud taj dokument Nedeljnom telegrafu?

Ta službena beleška je, naravno, mogla da dođe samo iz DB-a!

Zli jezici tvrde da ste baš vi posredovali u objavljivanju te beleške! Kao i da ste taj dokument DB-a ustupili, sa preporukom za korišćenje, Milanu Mišiću, prvom čoveku Politike!

Odnos koji sam imao sa Mišićem i Ribnikarom teško da se može nazvati prijateljskim,
naprotiv. U toku vanrednog stanja Politika je, potpuno samoinicijativno, objavila da je Tijanić uhapšen. Posle jednog brifinga u Vladi Srbije, meni je prišao Mišić, požalio mi se da mu Tijanić preti i interesovao se za tu belešku, kao, znam li ja nešto o tome. Tačno je da sam nabavio tu belešku, fotokopirao je i dao je Mišiću. Pitajte njega zašto je uzeo, a nije je objavio i o tome pričao.

Koji je bio vaš interes da se beleška tog tipa pojavi u medijima?

Raskrinkavanje najbližih Koštuničinih saradnika koji su učestvovali u pokušaju državnog puča!

Pokušaju koji je, kad se sve sabere, na kraju i uspeo!

Tačno, već godinu dana kasnije videćemo da je taj pokušaj ipak uspeo. Posledice su i danas evidentne!

Zadržimo se malo na tom višegodišnjem sukobu sa Koštuničinim savetnikom za medije? Gde su koreni te, gotovo, mržnje koju vas dvojica delite i uopšte ne krijete?

Ja, najiskrenije, izbegavam da govorim o odvratnim stvarima.

Ne govorimo o stvarima, već o Aleksandru Tijaniću!

… u šta spada i pojava tog čoveka. Pogotovo kad su te odvratne stvari deo neke
moje biografije.

Kako je Tijanić postao deo vaše biografije?

Svakom se u životu iz naivnosti, nezrelosti ili gluposti, da tako kažem, dese neke
stvari zbog kojih se kasnije kaje! Priznajem da je uspeo da me prevari…

Teško da bi se neko zakleo da ste osoba koju je lako prevariti!

Te 1993. godine, imao sam tridesetak godina, nisam ni znao ko je i šta je on. Nisam
pre toga čitao njegove tekstove, ali sam čuo za njega, kao što sam čuo za nekog, recimo, pevača ili fudbalera. Njega je doveo Zoran Đinđić u vreme kampanje „Pošteno“, jer smo baš tada osnovali „Vox“, Centar za politički marketing. Bio je u nekom problemu, bez posla i nije, kao, imalo smisla da ga ostavimo na ulici. Primio sam ga na Zoranovu reč!

Hoćete reći da je Aleksandar Tijanić bio na vašem platnom spisku?

Da. Verujući da mu je stvarno teško i da mora da izdržava porodicu, dao sam mu
kancelariju, telefon, omogućio mu da ne ostaje kod kuće, kao domaćica ujutru, kad
svi očevi idu na posao, i konačno, plaćao ga!

Je li Tijanić bio zahvalan radnik?

Nije to bio klasičan odnos poslodavca i radnika. On je više bio moj fan, družio se!

Baš – fan?

Pa, to je kod njega uobičajeno. Kao što je obožavao i sve one ljude na čijoj je „sisi“
bio. Trudio sam se da pronađem za njega neki adekvatan posao, da ga ubacim u neke
projekte što klasičnog, što političkog marketinga, u Srbiji i van Srbije. Bio je i deo tima
koji je kreirao političku kampanju i strategiju DS.

Koliko je trajao taj odnos trpnog uvažavanja?

Ne dugo, mislim godinu dana. Odnos „trpnog uvažavanja“, kako vi kažete, između nas je počeo da se remeti onog trenutka kad je proradila njegova sujeta, a s obzirom na neobrazovanje, izgled i biografiju tog čoveka, lako je zaključiti o kojoj se količini
sujete radilo. Puklo je onog trenutka kada su uvedene sankcije na Drini.

Koga je tu šta izbacilo iz takta?

Tijanić je od najvećeg obožavatelja prekodrinskih Srba, koje je čak dovodio i u moju
kancelariju i ljubio se s njima tri puta u usta, preko noći postao mirotvorac i počeo da ih vređa… A i Zorana sa njima.

Što je vas, kao poznatog „ljubitelja“ svega što dolazi „s onu stranu Drine“, a što uopšte ne krijete u javnim nastupima, žestoko povredilo!

Ne, ne, ne, nisam završio! Govorim o onim prekodrinskim Srbima koji su se u jednom
trenutku suprotstavili Miloševićevom ludilu. E sad, Zoran je taj trenutak iskoristio da se približi toj „paljanskoj ekipi“, ali ne zato što ih je voleo ili što im se divio, već zbog toga što je stalno tražio saradnike, odnosno koalicione partnere sa kojima će lakše da ruši Miloševića. Ako je to Milo, naravno da mu je bliži Milo od Miloševića, ako je tad bio Karadžić, onda i Karadžić, pa i sa Šešeljem se DS nekada nalazila i dogovarala, dok definitivno nisu uvideli da je to, u stvari, rezervna Miloševićeva stranka. E, u tom obračunu sa njima on je počeo javno da vređa i Zorana i to onako krvnički, seljački…

To koincidira sa pokretanjem BK televizije?!

Da, on je prešao na platni spisak Bogoljuba Karića da po nalogu Mire Marković „upakuje“ novu televiziju kojom će se uništiti opozicija, a Slobi omogućiti da vlada Srbijom narednih trista godina. Postoje svedoci da je na redakcijskim kolegijumima forsirao priču kako je njihov glavni cilj – rušenje Zorana Đinđića. Tad sam prestao da govorim s njim.

Ništa drugo nije bilo sporno u vašim odnosima?

Nikakvi drugi odnosi između nas nisu interesantni javnosti. I bez obzira na to šta je taj čovek sve rekao o meni, ja nisam rekao ni reč od svega što sam mogao da kažem o njemu, posebno o njegovom privatnom životu. Niti imam nameru!

Ko je prvi prekinuo komunikaciju sa Tijanićem: Zoran Đinđić ili vi?

Istovremeno!

Da li je bilo naknadnih pokušaja da se Tijanić vrati u zagrljaj Zorana Đinđića?

Kako da ne, on je čovek bez skrupula. U vreme šetnji ‘96/’97. godine, kao ministar mračnog bračnog para, na sednicama Vlade tražio je da se taj „problem“ reši komunalnim
metodama. Za vreme tih protesta, Zoranu je slao poruke, javno, da vodi računa da ne padne slučajno sa onog prozora. Tad je na poklon dobio i pištolj od Jovice Stanišića i odmah počeo da piše o njemu panegirike. A posle svega toga, kada je Zoran postao gradonačelnik, kopao je i rukama i nogama da ga Zoran primi i da intervju za Građanin. Na sto načina je, preko brojnih kurira i vazala, pokušavao da se ponovo dodvori Zoranu.

Vas ne pogađaju optužbe da ste bili glavni skretničar tih njegovih pokušaja i neka vrsta blokatora inicijativa da dođe do njihovog pomirenja?

Ni najmanje. Dobar deo njegove mržnje prema meni potkrepljen je verovanjem da bi lakše došao do Zorana da nije bilo Čede i mene. Ja jesam bio njegova brana, mada ga ni Zoran ne bi pustio blizu sebi. Tijanić je svaka četiri meseca slao neke signale. Pa je i Boris Tadić, a Tijanić je mentalno bio bliži Borisu nego Zoranu, prenosio nekakve njegove poruke.

Tijanić se nije libio da vas nazive „majordomom Đinđićevih“, a Čedu „usvojenim studentom“! Direktno vas je optuživao za manipulisanje porodicom ubijenog premijera. Da li je, dok je premijer bio živ, bilo pokušaja da Tijanić preko Ružice uspostavi kontakt sa njim?

Naravno da je bilo pokušaja i naravno da je on zloupotrebljavao njenu, u to vreme, pre dobrodušnost, nego naivnost! Pojavila se u jednom tabloidu fotografija gde se Tijanić sa Ružicom, navodno slučajno, sreće u Zmaj Jovinoj ulici, tu se slučajno zadesio paparaco i to je poslužilo za priče kako su on i ona superprijatelji. Bez obzira na to što je on medijski čerečio njenog muža i što ga je pozicionirao kao metu za odstrel. A znam šta je i tada i kasnije mislila o njemu…

Sigurno ćete nam se poveriti!?

Pa, isto što i Zoran i ja. Bio nam je odvratan! Više od decenije, bio sam jako blizak prijatelj te porodice, tako da odlično znam šta je mislila. „



Bolesnici i agenti


U koliko sudskih procesa ste bili akter?

Podneo sam preko trideset krivičnih prijava protiv raznih lažova i plaćenika, od političara, savetnika, generala, analitičara, urednika, do takozvanih novinara…

Dominiraju tužbe protiv medija i novinara!

Zato što su oni bili najglasniji i najbezobzirniji u lažima. I tužio sam sve koji su to radili, izuzev Kurira i Pressa!

Zašto baš Press i Kurir?

Nikad nisam podneo tužbu protiv Bulatovićevih i Tomićevih medija i nikad nisam tužio sitne agente DB-a i KOS-a, trećerazredne saradnike mafije i njihove promotere skrivene iza novinara. Kako da tužim Identitet ili Gradišu Katića, to jest Nacional ili Predraga Popovića. Oni nisu za sud. Za drugačiji su oni tretman, a ne možete tužiti ljude koji imaju medicinska uverenja sa kojima se pojavljuju na sudu.

Jedna od priča je da niste tužili Kurir i Press jer na taj način kompenzujete neke
stvari, zapravo im dugujete nešto.

Ja? Njima? Pa, nikoga od tih ološa nikad nisam ni na ulici video! Nemam ni zajedničke poznanike sa tim talogom! Kakvi dugovi! Rekao sam vam da agente i bolesnike ne tužim!

Agenti će se sami prepoznati, ko je tu bolesnik?

Pošto nisam lekar po profesiji, mogu da kažem: znam da je jedna od gromada
tog klozet novinarstva lečena zbog frustracija izazvanih neznanjem ko mu je otac. Onda je čak i srednje slovo izmislio. Zbog te nesreće on prozvodi otrov i zlo kojim truje građane Srbije, sveteći se svima sem Jočiću, Bulatoviću, Legiji, Koštunici…

Da pogađamo o kome je reč?

Nema potrebe – jedan je Antonije J. Kesić.Koliko procesa se još uvek vodi?

Još desetak. Toliko je i završeno, uglavnom u moju korist, a ostali „stoje“ jer se iza imuniteta kriju: Vojislav Koštunica, Zoran Stojković, Bogoljub Pejčić, Mlađan Dinkić ili izbegavaju dolazak na sud kao Bakarec, Grubačić, Nicović, Mirčić…

Da li ste izgubili neki spor?

Odbijene su mi tužbe protiv B92 i mafijaških medija NIN i Balkan. I sve su deo tužbe koju moji advokati spremaju za Strazbur. Tužba protiv B92 mi je odbijena uz obrazloženje da sam „kao direktor BIA-e (!)“ morao da istrpim kritike, bez obzira na to što su netačne. Medij mafije – Balkan, sudija Olga Arsović je zaštitila iako je utvrdila da protiv mene jesu pisali laži, pozivajući se na „slobodu govora“. Proces protiv NIN-a vodili su Zoran Stojković i Rade Bulatović, a ne sud!

Iako „vodite“ u tim sporovima, nemate baš lepo mišljenje o srbijanskom pravosuđu.

Svi smo zaboravili da u našim „nezavisnim“ sudovima rade Miloševićevi obožavaoci. Ili, recimo, 179 sudija koje su postavili Vojislav Šešelj i SRS, kad su sa Miloševićem napravili vladu. Takvi uz zaštitu Vide Škero, vedre i oblače srpskim pravosuđem.

Koliko ste para „zaradili“ u tim procesima?

Nikakve pare ne dobijam. Ne radim sve ovo zbog para.

Zašto onda to radite?

Da bih zaštitio svoje zakonom i Ustavom garantovano pravo: da sam jednak kao i svi drugi građani ove države i da ne može bilo ko, pa bio to i predsednik države, da laže,
kleveta i uništava druge ljude i porodice, samo zato što mu je to politički potrebno. Iako sam iz Srbije isto kao što je i Koštunica ili bilo ko od njih, takvu Srbiju ne prihvatam, u takvoj nisam rođen ni vaspitavan… U takvom društvu nisam rastao, takvim stvarima me nisu učili, toga su se pošteni ljudi stideli i zato ne želim samo mirno da posmatram kako
ovo društvo propada, urušava se i ide ka nestanku.


„Slučaj Reporter“


U nekoliko navrata nedeljniku Reporter, koji je odigrao veliku ulogu u rušenju Miloševićevog režima, posebno u periodu kad su mnoga druga glasila bila pod paskom iznuđene autocenzure, prikačili ste etiketu glasila obaveštajne službe! Otkud vam taj neveseli zaključak?

Nisam rekao da su to novine obaveštajnih službi, već tajne obaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Prvi put sam to počeo da zaključujem onog trenutka kad sam video da se u tim novinama vrlo često pojavljuju informacije koje ne poseduje apsolutno niko osim vojne službe bezbednosti, a naknadno su mi i ljudi iz Državne službe bezbednosti potvrdili da iza tog fantastičnog projekta stoji vojna
služba bezbednosti.

Dobili ste potvrdu iz DB-a?

Imam vrlo egzaktne podatke da je jedna grupa odeljenja obaveštajne službe Vojske Jugoslavije osmislila visokokvalitetno pozicioniran projekat pod imenom –
Reporter.

U čemu se ogleda „fantastičnost“, kako kažete, tog „projekta“?

Koliko je bio fantastičan najbolje svedoči to što je oko Reportera bio okupljen veliki deo eminentnih, kvalitetnih, vrhunskih, možda najboljih novinara sa područja Srbije, a da najveći broj nije ni bio svestan u čemu učestvuje. Dokazani protivnici politike Slobodana Miloševića su, prosto, zloupotrebljeni preko Reportera.

Kako je, onda, moguće da Reporter, kao „fantastični“ projekat Miloševićevog režima, biva svih tih godina na meti tog istog režima, njegovi novinari proganjani, a tiraž čak i „hapšen“?

Ja nisam rekao da je iza tih novina stajao režim Slobodana Miloševića ili da je iza tih novina stajao JUL ili vlada Mirka Marjanovića, ne! Ja sam rekao, da budem precizniji, da je iza tih novina stajao jedan deo vojne službe bezbednosti u okviru tog informativnog
sektora koji je u to vreme bio nezadovoljan politikom vođenja vojske. Milošević im je tada bio objekt za kritiku.

Kako se to Reporter „samodenuncirao“? Kad ste otkrili „šta se valja iza brega“?

Reporter je dugo važio za objektivne novine, kritičke i to im je davalo za pravo da, sa neke pozicije objektivnog posmatrača, kritikuju vladu Zorana Đinđića. Stvar je postala krajnje sumnjiva posle serije tekstova u kojima lako uočavate identičnu platformu ili političke stavove koje su držali ljudi tog nekog tvrdog ratnog krila, poput Brane Crnčevića, Luke Karadžića i njima sličnih.

Koji su to tekstovi? Budite malo konkretniji.

Kad danas pričamo o Reporteru najpre se pominje objavljivanje spiska 365 navodnih putnika za Hag. Međutim, nekoliko meseci pre toga, taj isti autor, Jovica Krtinić, koji je i inače imao zadatak da u Reporteru plasira stvari koje je dostavljala vojna služba
bezbednosti, objavljuje tekst o tome kako će vlada Zorana Đinđića da izruči Legiju Hagu, a Reporter pravi naslovnu stranu sa naslovom – Stupica za Legiju, koja je objavljena neposredno pre pobune crvenih beretki. Reporter objavljuje i intervju sa Tijanićem koji vladu Zorana Đinđića dovodi u vezu sa ubistvom Gavrilovića. Reporter se ni time ne zadovoljava već objavljuje i dva potpuno lažna teksta o tome kako je izvesno da je u Vladi postojao centar za prisluškivanje Vojislava Koštunice. Pa, nemojte mi reći da je to splet slučajnosti!




Podrška Čedi i istini



Stiče se utisak da je povezivanje vas i Čedomira Jovanovića krenulo u vreme „čišćenja“ DS?

„Čišćenje“ stranke je rađeno po nalogu Zoranovih ubica, političara poput Dačića, Fukse ili Mirčića, Legijinih advokata, onih članova Zoranove vlade, takozvanih eksperata, kojima je jedino važno da su u „igri“ i „kombinaciji“, i onih članova stranke koji su već tada duboko „ogrezli“ u korupciju. Zato je „čišćenje“ bilo, u stvari, otklon od Zoranove politike. U tom „događanju naroda“ unutar stranke i prestrojavanjima brzinom svetlosti Čeda je ostao usamljen u zaštiti te politike i naravno da sam mu ja dao podršku!

Da li je davanje te podrške Jovanović u bilo mudro?

To je bila podrška istini, onome što je Zoran hteo, govorio, želeo. U januaru 2003. je hteo da izbaci Tomicu Milosavljevića iz Vlade jer je postao član mafijaške organizacije koja se proglasila strankom! Svi se sećaju šta je Zoran govorio o stranci G17! I onda u aprilu je Čeda loš, jer to isto govori, a Vlahović i Milosavljević su „super“, jer se sa Dinkićem ližu?! A tako je bilo oko svega: radikala, socijalista, Kosova, Haga…

Da li ste vi bili inicijator da Jovanović osnuje frakciju i tako ruši DS?

Frakcije i postoje da bi se kroz pluralizam ideja stranke razvijale i postajale demokratičnije. Samo kod nas se iza jednoumlja i diktature jedne osobe ili jednog mišljenja krije „najdemokratskiji“ oblik vladavine. Tako su pre neku nedelju imali „najdemokratskije“ izbore za šefa demokrata Beograda gde se biralo između jednog kandidata. Demokratskoj stranci je „februarskim“ pučem i krađom iz 2004. uništena suština te stranke. Iako je većina podržala „Kena“, verujući da čini pravu stvar, DS je danas jedina stranka u Srbiji koja apsolutno nema nikavu politiku niti zna šta je to. Prepoznatljivi su po tome što su im sve odluke šizofrene i raduju protivnike. Tako je i bilo moguće da u toj stranci nije bilo mesta za Čedu Jovanovića, ali su zato ponosni što im je član Aleksandar Simić, Koštuničin savetnik i „jastreb“ fašističke struje u DSS.

Čeda Jovanović je jedini stranački lider koji nije želeo da otkrije finansijere.
Obrazloženje: „Jes’, da otkrijem, pa da mu spale Spektru u centru grada!“ Vaš komentar?

Nije rekao Spektru, nego kiosk, radnju, firmu… I nije jedini, niko drugi nije otkrio finansijere. Ja, inače, nisam sponzorisao LDP.

A da li ste podržavali Čedu oko formiranja stranke, izbora…?

Ja sam učesnik javnog i političkog života samo u onoj meri u kojoj se to podudara sa mojom ličnom odbranom i odbranom ljudi koji zbog napada na mene ispaštaju: porodice….

Budite prvi koji će ostaviti komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *