Početak 2023. godine, posmatrano planetarno, nije nam doneo mnogo toga dobrog, naprotiv, rat u Ukrajini, katastrofalan zemljotres u Turskoj, širom planete bahaćenje bogatih i moćnih, na drugoj strani stradanje siromašnih i nedužnih ljudi… Malo je toga i u mikro okruženju što bi moglo da nam zagreje dušu.

Ipak, ako bih se vratila u svakodnevicu, jer ona mi svakako pripada, i ako bih izdvojila nešto što mi je prijalo i učinilo da se osećam civilizovano, a ne poraženo, što je češći slučaj, je svakako normalizovanje železničkog saobraćaja na barskoj pruzi, na relaciji Valjevo – Beograd.

Nakon proteklog leta, kada je na ovom železničkom pravcu put do Beograda trajao i po nekoliko sati i za zarobljene putnike predstavljao noćnu moru, situacija na ovom delu železnici je dovedena u red i do Beograda stiže se za sat i po. Ponekad to putovanje traje i kraće ako voz ne staje na svakoj stanici, i ako je prva stanica od početne, Valjevo, ili u suprotnom smeru, Prokop – Beograd.

Kupei topli i uredni, redovno ste obaveštavani o sledu stanica, nema duvanskog dima… Prijatno železničko osoblje, uglavnom mladi ljudi. Čini se da takvo okruženje na neki način obavezuje putnike pa se i oni ponašaju uljudno i civiloizovano. Tiho se ćaska, mladi najčešće sa slušalicama i sa svojim telefonima ili lap topom, po neko i sa knjigom.

Pre tridesetak godina sličnom kompozicijom sam se vozila prugama kroz Bavarsku. Tada, ovde nije bilo lako i bezbedno ukrcati se i sići sa voza.

Putujući najčešće uživam u pokretnim slikama kroz sada velike svetle prozore kupea. Uživam u zimskom ambijentu, romantici, i lepoj zemlji Srbiji. Železnica i železničke stanice su za mene i u simboličkom smislu uvek imale neko posebno značenje, ne samo da se prevetzem iz tačke A u tačku B.

Ali, kao i sve drugo i te pokretne slike imaju drugu stranu medalje! Da je ove zime više snega verovatno bi sakrio sve te divlje deponije koje prate prugu, jer za razliku od puteva, pruge ne prolaze kroz centar naseljenog mesta nego kroz zaledje, a mi smo poznati po tome da djubre guramo za ledja, ili pod tepih, da se ne vidi. Naravno, te deponije trebalo bi da budu briga i zaposlenih na Železnici Srbije, ali direktna odgovornost je na komunalnim službama, zaposlenima u Mesnim zajednicama i meštanima. Istina, da Mesne zajednice još uvek postoje čujemo samo pred izbore.

Stanice naših sećanja

Ono što u svakom smislu treba da bude briga Železnica Srbije su sigurno zgrade na železničkim stanicama, koje su u većini slučajeva već odavno bez posada. To su one lepe žute zgrade na železničkim stanicama sa velikim časovnikom, koji je davno stao, koje su mnogima od nas obeležile detinjstvo i mladost . To su ta mesta odakle su nas zajedno sa vozovima sa zviždukom pištaljke i odmahanjem crvenom kapom ispraćali u velike gradove i dočekivali „otpravnici vozova“. Te stanice su svakako bila mesta odlazaka i povrataka, rastanaka, svakojakih teskoba, suza radosnica i onih drugih… Tu se najčešće nalazio neki bora, koga je nekada neki pružni radnik zasadio po sopstvenom nahodjenju i neka usamljena ruža koja je cvetala duboko u jesen.

Sada te stanice, kao što je slučaj u mestima Divci, Iverak, Lajkovac … su u lošem stanju. U Divcima na zgradi magacina u sklopu železničke stanice vise polomljena vrata te ih vetar uz lupnjavu pomera levo i desno, slična je situacijama i sa zgradicama koje su nekada služile kao stanični taolet, a i same stanične zgrade deluju devastirano i tužno. Na žalost, i zgrada glavne železničke stanice u Beogradu je, za sada, napuštena i služi kao svratište beskućnika.

A, sva ta stanična mesta duž barske pruge mogla bi da budu turistička atrakcija. I, to bi trebalo ostvariti na radost svih putnika. Među njima najviše je ljudi koji rade u beogradskim firmama i ustanovama, studenata, ali sigurno da ima i stranih državljana. Te lepe stare zgrade železničkih stanica treba sačuvati i zbog prepoznatljive forme i arhitekture, ali, što bi rekli psiholozi, i radi kolektivnog pamćenja.

Ne mislim da bi za ovaj , kako se danas govori, PROJEKAT bio potreban ogroma novca. Sve se svodi na onu krilaticu „ tako je potrebno malo, da bi se volelo puno“. Potrebno je samo pokazati na delu, a ne na rečima, da istinski volimo Srbiju!

Ideja ne bi smelo da manjka. Za početak, ima i lepih primera. U Lazarevcu zgrada stare železničke stanice preuredjena je, očuvan je spoljašnji izgled i služi kao sala za organizovanje slavlja. Stara železnička zgrada u Valjevu je obnovljena i bilo je govora da bude sedište Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Tu je lepa i romantična stanica Topčider.

Moglo bi to da bude lepo putovanje kroz predele i vreme, a ne kroz divlje deponije i ruine!

Milena Kuzmanović