Peti puk iznad Valjeva, već šest i po decenija krije krvavu tajnu. Na tom mestu, u jesen 1944. i zimu 1945. godine, komunističke vlasti surovo su se obračunale sa neistomišljenicima – po kratkom postupku, streljano je, po nekim procenama, od 2.000 do 4.000 „narodnih neprijatelja“ iz Valjeva i zapadne Srbije.
Pred streljački stroj izvođeni su „u ime naroda“, po presudama Vojnog suda valjevske vojne oblasti. Mnogi i bez presude. Ni danas nema pouzdanih podataka koliko je ljudi na Petom puku pogubljeno, a taj period predstavlja svojevrsnu „crnu rupu“ u istoriji valjevskog kraja.
– U Valjevu, na kraju Karađorđeve ulice, gde su sada Osnovna škola „Žikica Jovanović Španac“ i nekadašnja Modna konfekcija „Uzor“, u to vreme, neposredno posle Drugog svetskog rata, nalazila se kasarna, koja je bila pretvorena u vojni logor za zarobljenike, takozvane narodne neprijatelje. Tu su bili zatočeni protivnici komunističke vlasti iz valjevskog, čačanskog, užičkog i šabačkog okruga – kaže Snežana Radić, arhivski savetnik Istorijskog arhiva u Valjevu. – O tome šta se sa njima desilo ne posedujemo arhivsku građu. Imamo samo podatke na osnovu indirektnih kazivanja i priča. Do nekih činjenica došli smo u toku prikupljanja građe za knjigu o konfiskaciji imovine u Valjevskom okrugu od 1944. do 1946. godine.
– Pošto je presude donosio Vojni sud valjevske vojne oblasti, može se pretpostaviti da su oni streljani u Valjevu, najverovatnije na Petom puku, ili nekoj drugoj manje poznatoj lokaciji. Da li je, međutim, neko možda likvidiran, na primer, u Osečini, Lajkovcu ili drugom mestu, pa posle formalno upisan u spisak, ne znamo – objašnjava naša sagovornica.
Usmena kazivanja, koja su se decenijama prenosila šapatom, svedočila su da je odmah posle 15. septembra 1944. godine, kada su u Valjevo ušle partizanske jedinice, počeo žestok obračun sa neistomišljenicima. Pripadnici Ozne u početku bez ikakvog sudskog postupka počeli su sa čišćenjem izdajnika.
– Preki vojni sud u Valjevu radio je tako što partizani donesu podatke o ljudima koje treba osuditi na smrt. Sudilo se po svršenom poslu, jer su ih komunisti već likvidirali i bacili u neki potok – svedočio je jedan od članova Veća tog suda. – Moralo je da se sudi onako kako su tražili politički komesari. Da nismo tako radili, i sudije bi progutao mrak. O kakvim se procesima radilo svedoči i slučaj sudije Dragoljuba Dragojlovića, kojem je 1945. godine dva puta suđeno za kolaboraciju. Prvi put, odrezali su mu 10 godina zatvora, a drugi put osudili su ga na smrt.
Valjevac Vladan Radosavljević, predstavnik Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, godinama prikuplja građu o pogromima komunističke vlasti u ovom delu Srbije. Ni on, međutim, nije mogao da dođe do pouzdanog i sveobuhvatnog spiska streljanih.
– U Valjevu, smrtne kazne nad takozvanim narodnim neprijateljima sprovodile su partizanske jedinice koje su došle sa strane, među njima Osma crnogorska i Šesta lička brigada – kaže Radosavljević. – Pred streljačkim strojem završavali su ljudi samo zato što su bili simpatizeri Ravnogorskog pokreta, iako u borbenim dejstvima nisu učestvovali. Zakopavani su u plitke jame na Petom puku. Odatle, sa stratišta, njihove kosti su iskopane šezdesetih godina prošlog veka, kada je na tom mestu napravljena ciglana. Kosti su u tri kamiona transportovane na neku tajnu lokaciju. Ni danas se ne zna gde ti mučenici, žrtve komunističkog terora, počivaju.
Na Petom puku nema nikakvog obeležja posvećenog tim događajima. Radosavljević ističe da su simpatizeri Ravnogorskog pokreta pokušali 1990. godine da održe parastos žrtvama komunista, ali su ih u tome sprečili pripadnici SUBNOR-a i policija.
Branko PUZOVIĆ
VLADIMIR KRIVOŠEJEV, DIREKTOR NARODNOG MUZEJA
OTKRITI KOLIKO JE ŽRTAVA BILO
NEOPHODNO je da se stratišta dostojno obeleže i utvrdi prava istina o njima, da se sazna gde su sahranjeni ljudi koji su streljani. To je važno ne samo zbog porodica pokojnika, već i zbog istine – kaže Vladimir Krivošejev, diplomirani istoričar, direktor Narodnog muzeja u Valjevu. – Vrlo je bitno da se sazna koliko je žrtava zaista bilo, jer ima priča da takva groblja uopšte ne postoje, a opet i tvrdnji da na tim mestima počivaju hiljade ljudi. Zbog tih krajnosti, zbog prošlosti, ali i budućnosti pre svega, mora se doći do prave istine.
STRATIŠTA
UZ Peti puk, gde je bilo najviše streljanih, komunisti su „narodne neprijatelje“ likvidirali i na još nekoliko lokacija u Valjevu i okolini, poput Kamenitovca, Ševarica kod Šabačkog puta, u blizini nekadašnjeg starog SUP-a, koji je srušen u bombardovanju 1999. godine, zatim u Maljevičkim jarugama, kod sela Maljevića u mioničkoj opštini.
SPISAK 39 STRELJANIH
Jedan od retkih spiskova osuđenika na smrt, proglašenih za „narodne neprijatelje“ objavljen je u knjizi „Konfiskacija imovine u valjevskom okrugu 1944-1946“, autorke Snežane Radić. Na spisku je 39 osoba – iz Valjeva: Živojin Petrović, Ratko Trifunović, Vera Miladinović, Vilko Urlih, Milenko Kovačević, Miodrag – Rudi Kolarić, Živorad Gavrilović, Ratko Jovanović, Milutin Timotijević, Milovan Nedić, Đorđe Janković, Ljubinka Mihailović, Jovan Dragojlović, Marija Janković. Takođe, Miroslav Bobovac i Đuka Đukić iz Brezovice, Milun Vesić, Kličevac, Vojislav Jankićević, Popučke, Jelica Kuzmanović i Dušan Senić, Bujačić. Iz Rovni: Živan Radosavljević, Obren Radosavljević. Iz Kotešica: Živorad Ilić, Srboljub Ilić, Milan Ignjatović. Zabrdica: Tihomir Krstivojević, Grujica Jevtić, Nedeljko Vasiljević (Petnica), Jordan Radić (Sovač), Dragoljub Savić, Živko Stojanović, Janko Stojanović, Zlatomir Stojanović, Dragoljub Savić (Rabas)…
ZORAN JAKOVLJEVIĆ. GRADONAČELNIK VALJEVA
CENITI ANTIFAŠIZAM – OSUDITI UBISTVA
NEOPHODNO je razotkriti sve što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Ne treba umanjivati značaj antifašističke borbe, ali je potrebno osuditi ubistva ideoloških protivnika – kaže za „Novosti“ Zoran Jakovljević, gradonačelnik Valjeva. – Pored značaja utvrđivanja činjenica u vezi sa počinjenem zločinima, važno je pronaći grobove stradalih od komunističkog režima. Ne možemo zanemariti dešavanja u prošlosti i prekrajati istoriju, ali smo dužni istinu žrtvama i njihovim potomcima. Da smo skloni zaboravljanju nekih istorijskih činjenica, govori i naš odnos prema važnim datumima. Uz Dan Evrope, važno je da se prisetimo i Dana pobede nad fašizmom. Na taj način izgradićemo valjan odnos prema prošlosti naše zemlje i našeg naroda.
POSLEDNJE PISMO MILORADA ĐURIĆA, IZ ZABRDICE, UPUĆENO IZ ZATVORA RODITELJIMA
UMIREM ZBOG RODOLJUBLJA I IDEALA
MILORAD Đurić uspeo je preko jednog stražara u zatvoru Ozne da roditeljima dostavi poslednje pismo koje je napisao pred streljanje. U potresnom poslednjem slovu svojim najrođenijima, Milorad im poručuje da će pismo dobiti tek kad sve bude svršeno.
Pred streljački stroj stao je sa svega 22 godine. Uz najstrožu, kaznu smrti, Milorad je osuđen i na trajan gubitak časti i konfiskaciju celokupne imovine.
„Kao i do sada, duboko u noći, doći će kovač, čiji je zadatak da skine okove i da ćuti. Tiho, bez ijedne reči, iz zatvora izaći ću ja, kao što su izlazili i oni pre mene, bez odela, sa rukama vezanim na leđima dvostrukom žicom. Kamion će odvesti tamo gde bude određeno. I za kratko vreme odigraće se poslednji čin tragedije jednog mladog života koji je mnogo obećavao. Meni je razum odavno rekao da mogućnost izvlačenja od smrti za mene ne postoji. Ja znam da oni koji su me osudili smatraju da sam za njih opasan ako sam živ, pa ma gde se nalazio. Oni ne kažnjavaju moj rad ili mene, nego strah od onoga što bih još mogao da učinim. Oni su mi tokom saslušanja priznali da sam ih poznavao dobro, ali su mi rekli da mi to sve ne vredi jer sam u njihovim rukama. Rekli su mi da je na njih red da čiste svoje protivnike. Za mene je uteha što znam da umirem radi svoga shvatanja časti, dužnosti i rodoljublja. Moram da umrem radi otmenih ideala, radi kojih si i ti, dragi moj tata, prolivao svoju krv i žrtvovao svoje najbolje godine. Molim vas da savladate svoju bol i da se katkad s ponosom setite svoga sina, koji do zadnjeg časa ostaje pobornik onoga što jedino vredi u životu čoveka. A to je sloboda.“
Đurić je za vreme Drugog svetskog rata bio šef oblasne propagande Ravnogorskog pokreta.
* * * * *
NEOBIČNA SUDBINA DUŠANA MIKOVIĆA, JEDNOG OD RETKIH PREŽIVELIH ZATVORENIKA IZ VALJEVSKOG ZATVORA
JEDINO MOJE IME NISU PROZVALI
BIO sam, u zimu 1944. godine, pet dana u „oznaškom“ zatvoru u centru Valjeva. Gledao sam kako svake večeri odvode oko 20 ljudi na streljanje. Mene su jedinog poštedeli.
Seća se hirurg dr Dušan Miković (85), kao da je bilo juče. Kao izbeglica iz Berana, pridružio se četnicima u Srbiji. Pao je u ruke partizana na Povlenu.
– Nas trojica smo jedini preživeli i pobegli kroz partizanski obruč. Stavio sam petokraku na kapu i krenuo u Valjevo.
Na drumu, Mikovića hvataju tri partizanska oficira. Imao je kod sebe izbegličku legitimaciju.
– Rekao sam im da sam izgubio svoju četu i da pripadam milanovačkim partizanima. Strpali su me u zatvorsku ćeliju u Valjevu.
Svakoga dana u sobu su uvodili oko 20 ljudi. Bilo je tu, kaže on, valjevskih intelektualaca, trgovaca, imućnih domaćina, seljaka…
– Oko 23 sata upadali su u sobu i čitali spisak. Jedino mene nisu prozivali. I tako, pet dana. Danju je bila krcata soba, uveče sam spavao sam. Ubijali su ih kod Krušika. Čuli su se mitraljezi i iz zatvora. Znam da niko nije čuo presudu – svedoči Miković.
Peti dan, pošto nisu imali nikakve podatke o njemu, osim izbegličke legitimacije i priče o „izgubljenoj partizanskoj četi“, njega šalju u dezerterski logor.
– Posle nekoliko dana, prijavio sam se u logorsku ambulantu koja je bila izvan logora i pobegao kroz prozor klozeta. Čuvao me je u Valjevu rođak koji je radio kao partizanski vojni intendant. On mi je sredio da budem kurir u partizanima. Tako sam dočekao oslobođenje.
Kad se završio rat, Miković se kao „partizan“ vratio u Berane, gde su ga lokalni „udbaši“ odmah strpali u zatvor – kao četnika.
– Zemljaci su dobro znali ko sam i šta sam. Srećom, pustili su me posle nekoliko dana iz lanaca, uz uslov da se gubim što dalje. I otišao sam. Završio sam Medicinski fakultet u Beogradu, gde i danas provodim penzionerske dane.
P. V.
Be First to Comment