Rodio se 27. januara 1916. u Opuzenu kao Stjepan Filipović.
Godine 1932. porodica Filipović se doseljava u Kragujevac, gde Stjepan uči bravarski zanat i približava se radničkom pokretu koji je u tom gradu bio vrlo snažan.
Od dolaska u Kragujevac, u zvaničnim dokumentima zaveden je kao Stevan. U Kragujevcu je 1939. godine prvi put je uhapšen i osuđen na 20 dana zatvora zbog rasturanja letaka radničkog sindikata. Naredne godine postaje član Komunističke partije Jugoslavije i učestvuje u štrajku Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu, zbog čega ponovo završava u zatvoru, ovog puta na tri meseca.
Godina 1941.
Posle aprilskih događaja u Beogradu počinju da se formiraju partizanski odredi. Valjevski partizanski odred, pored ostalih velikana revolucije, stvara i Stevan Filipović. U prvim oružanim borbama Stevan je pokazao veliku hrabrost. Početkom jula, sa još nekoliko boraca, u blizini Valjeva uništio je nemački kamion i njegovu posadu. Zbog svoje hrabrosti brzo je napredovao od borca do zamenika komandira Kolubarske čete. Naročito se istakao u napadu na železničku stanicu Lajkovac, 15. avgusta 1941. godine. Postaje komandir čete i njegova četa stiče naziv jedne od najboljih jedinica Valjevskog odreda. U oslobođeni Krupanj ulazi u ulozi pobednika, a kada je napadnut Šabac našao se i tu, držeći svoj deo bojišta. Ubrzo ga unapređuju u komandanta bataljona. Radijus dejstva njegove jedinice prostire se na Valjevski i Podrinski okrug.
Decembar 1941
Bravarski radnik Stevan Filipović pada u ruke neprijatelja. Poznati gestapovski stručnjaci za ispitivanje dali su se na posao. Januara 27. gestapovski nadporučnik Vinke uzima slučaj u svoje ruke. U sobi 214 otvara se novi dosije F 102. Iz Beograda stiže poruka Feldžandarmeriji u Valjevu da političkog zatvorenika koji se nalazi u pritvoru sprovede radi daljeg saslušanja Izvršnoj grupi policije bezbednosti i službe bezbednosti u Beogradu u ulici Kralja Aleksandra br.5. Po Vinkeovom naređenju slučaj u svoje ruke uzima islednik Stive. Istraga je trajala do 11. marta 1942. godine. Na pitanja, udarce i na razna mučenja Stevan je odgovarao ćutanjem. Otpušten je iz pritvora sa zelenim popunjenim formularom na kome je pisalo:
“Predaja Vermahtu radi pogubljenja u Valjevu”
22. MAJ 1942
Egzekucija je zakazana za petak, 22. maja, u 11 časova pre podne. Stevan Filipović obešen je deset minuta pre zakazanog vremena.
Dok su ga vodili centralnim valjevskim ulicama, Filipović je vikao: “Živeli narodni oslobodioci! Dole fašisti i izdajnici srpskog naroda! Živeo Staljin! Živeo komunizam!” U strahu da situacija ne izmakne kontroli, Nedićevi žandarmi odlučuju da ga, umesto planiranom rutom, do vešala sprovedu kraćim putem, kroz pijacu.
Tako je žandarmerija Filipovića na gubilište dovela ranije. Sa već postavljenom omčom oko vrata, uzdignutih ruku, držao je poslednju reč, na koju je imao pravo: “Šta čekate? Što trpite? Uzmite puške i isterajte ovu žgadiju iz zemlje. Živela oslobodilačka borba i naši saveznici i prijatelji!”, grmeo je Filipović.
Usled ovih poklika pojavio se nemir među prisutnim pristalicama Vermahta, a takođe i među srpskim gledaocima, tako da su se na Nemačkom jeziku čuli uzvici: „Obesite ga!“ .
Jedan nemački vojnik pokušao je da ga udari kundakom kako bi ga ućutkao. Filipović je pokušao da ga šutne i izgubio ravnotežu. Stepenice od dasaka na kojima je stajao su pale, omča se zategla.
Praksa davanja osuđeniku pravo na poslednju reč ukinuta je nakon njegovog pogubljenja.
U gestapovskom dosijeu F102 crvenom hemijskom piše:
“Načelniku IV, nemoguć slučaj”
“Predmet: Pogubljenje vođe komunističke bande, Srbina, Stevana Filipovića, rođenog 27.Januara 1916. godine u Opuzenu.
Po naređenju 714 pešadijske divizije danas u 10 časova i 50 minuta Srpska državna straža obesila je javno, na pijaci u Valjevu, vođu komunističke bande – Filipovića.
Filipović se do današnjeg dana nalazio u zatvoru ovdašnje komande mesta i držan je, prema naređenju, na raspoloženju diviziji radi pogubljenja. Njegovo pogubljenje bilo je određeno za 11 časova i on je, kao i prilokom poslednjeg navršnog pogubljenja dat Srpskoj državnoj straži u 10 časova i 35 minuta u dvorištu zatvora, i to desetorici žandarma. Žandarmi se nisu pridržavali uobičajenog puta oko pijace (gubilišta) tako da su sa Filipovićem stigli na gubilište čitavih 15 minuta pre vremena pogubljenja.
Stigavši na gubilište, Filipović je držao komunistički govor, pozivajući prispelu masu da se prihvati pušaka. Posle čitanja presude data mu je , prema Srpskom zakonu takozvana “poslednja reč”. Ovu priliku Filipović je koristio da bi i dalje huškao u komunističkom smislu i vikao je: “Dole Hitler, dole fašizam, živeo Sovjetski savez”.
U sličnim slučajevima ovako huškanje bi kod jako omraženog srpskog stanovništva moglo da dovede do incidenta. S druge strane nedopustivo je da jedan osuđenik u poslednjem minutu pred pogubljenje vređa Firera i Nemački rajh. “
Prošlo je 105 godine od rođenja, a sad će već i 79 godina od smrti Stevana Filipovića. Neki su zaboravili, neki znaju drugu istoriju, ali pisani dokument čuva poslednje minute života našeg Stevana Filipovića u kome se kaže da je bio čovek sa herojskim srcem. Njegove pesnice su simbol naše borbe, a sada čuvaju i gledaju na naš grad sa brda Vidrak. Neka ti je večna slava i počivaj u miru, Valjevci su zahvalni za žrtvu koju si dao.
Be First to Comment