Moderna galerija Valjevo Vas poziva na otvaranje izložbe Tamare Rakić Vreme ̶ nevreme u subotu 05. aprila 2025. godine u 13 časova u Modernoj galeriji Valjevo.
Izloženi opus čine dva segmenta: skulpture, nastale u periodu od 2012. do 2025. godine, i crteži, nastali u periodu od 2011. do 2022. godine. U skulpturama Tamare Rakić živi predmet istraživanja postaje životinja − pas. Autorkina analiza, zasnovana na iskustvenim temeljima, jedan element stvarnosti prenosi u ravan likovne reprezentacije. Struktura tog prenosa otkriva nam veze između različitih znakovnih sistema i načina označavanja − put od životinje do simbola. Skulpture i crteži komplementarno izražavaju i imenuju iznova stvorene svetove i moduse njihovog opisivanja. Tamara skulpturu interpretira kao crtež u prostoru preispitujući tradiciju prikaza psa u istoriji umetnosti i inovacije koje su u skulpturu uneli umetnici Alberto Đakometi i Beri Flanagan. Selektovana su dela koja svedoče o spoju ekspresionističkih i manirističkih postulata u kreiranju forme i metafori kao metodi spoznaje.
U katalogu izložbe, autor teksta Onomatopeja, Jelena Matić navodi: Skulpture i crteži Tamare Rakić su reprezentacije pasa. Idiomi kojima se služe imaju dovoljan stepen realističnosti da možemo prepoznati ili naslutiti određenu vrstu psa, od antike hvaljenu zbog svoje elegancije, izuzetu od negativnih konotacija vezanih za ove životinje u različitim kulturama – hrta. No ovo prepoznavanje sličnosti ne vodi nas samorazumljivo do referenta. Prema Nelsonu Gudmanu prepoznavanje je izbor zasnovan na interpretaciji realističnosti, koja je uslovljena više prevođenjem, nego oponašanjem i preslikavanjem jednog ili svih načina kako neki predmet postoji. Ovaj autor reprezentaciju tumači kao klasifikaciju predmeta, a ne kao njihovo oponašanje. U opusu Tamare Rakić jedinka ili klasa pasa uopšte predmet su klasifikacije. Autor teksta ističe da: Već je Marsel Dišan naglašavao da će za tumačenje jednog dela savremene umetnosti biti važno imenovanje ostvareno u njegovom naslovu. Artur Danto postojanje naslova vidi kao uslov diferencijacije specifične klase predmeta koji su o nečemu. Kao takvi oni su nosioci značenja po kom se razlikuju od svih drugih predmeta klase kojoj pripadaju. Polazeći od ove pretpostavke naslovi Tamarinih skulptura i crteža artikulišu moguća značenja kroz upotrebu petrifikovanih izjavnih ili upitnih rečenica: Gde ćeš gore?, Sve je moguće!, Šta ću sad?, Sve se vrti oko tebe! Iskazi koje ponavljamo, čija sintaksička jednostavnost ne odgovara semantičkoj složenosti, prizivaju oblast plauzibilnog i svakom odgovoru upućuju zahtev za dopunu. Jedna grupa radova, imenujući meteorološka stanja, Oluja, Vremenska nepogoda, Pljušti ko iz kabla, Kapljica koja ide na gore, Zalazak, Rain, rain, rain, sugeriše nepodudarnost jezika i predmeta na koje referira. Deskriptivne sintagme upućuju na načine delovanja i grupisanja po sličnosti ili po zamišljenoj strukturi vremena: Mirni protest, Porodični portret, Ključari, Buka, Vremenski putnici. Svi nazivi formirani su tako da impliciraju metaforu kao supstituciju, jednu stvar iskazanu za nešto drugo. Tako imamo niz: pas, predstava/skulptura psa, naslov koji ne sadrži opis psa ili bilo koji predikat koji bi se mogao odnositi na značenja istorijom determinisanog psa u doslovnoj upotrebi jezika, onoj koja obrće nepravo značenje u pravo. Ne znamo iskazane forme nemuštog jezika, ali Tamara poznatim formama priziva metaforu kao moćno kognitivno sredstvo saznavanja o svetu i psima. O Tamarinom odnosu prema skulpturi, Jelena Matić piše: Opisi skulptorskog umeća zabeleženi su u mitovima o rodonačelniku skulptora Dedalu i kralju Kipra Pigmalionu. Dedal je vajao ljudske figure koje su mogle da se kreću, gledaju, čak i da govore. Pigmalionov ženski kip, lepši od bilo koje smrtnice, oživljen je voljom boginje Afrodite. Dedalove skulpture, koje kao da govore, kao da vide i kao da se kreću, upućuju na reprezentaciju u čijim okvirima je moguće denotirati fiktivno. Pigmalionova skulptura, u čijem opisu izostaje kvalifikativ kao, primer je ukidanja reprezentacije činom podudaranja slonovače sa živim bićem, čiji uslov je, ispostavlja se naknadno, ne skulptorska, nego božanska intervencija. Ovi primeri mogu poslužiti kao ilustracija za dva načina razumevanja skulpture: prvog − koji skulpturu tumači posredstvom razlika između stvarnog i fiktivnog; drugog − koji označitelja i označenog tumači kao simetrično podudarane. Nedostatnost prikazivanja stvarnosti na ravnoj površini slike, rezultiralo je uverenjem da je mogućnost njenog udvostručavanja veća u skulpturi. Međutim, u okvirma teorije reprezentacije, denotacija povezuje ova dva medija istim mehanizmima referiranja nezavisno od sredstava pomoću kojih se realizuju.
Ovo je prva samostalna izložba Tamare Rakić u Modernoj galeriji Valjevo.
Be First to Comment