Raditi svoj posao najbolje što umete, sa puno ljubavi i posvećenosti i biti dosledan u pravilima koje postavljate – ovime se tokom 42 godine radnog staža rukovodila sjajna profesorka matematike Ivanka Tomić koja je 2. jula ove godine otišla u penziju iz Valjevske gimnazije. Generacije i generacije uspešnih đaka, a pre svega dobrih ljudi, odgovornih prema sebi i okruženju, trag su koji je profesorka Tomić ostavila u valjevskoj prosveti.
Prvo zaposlenje po završenom Prirodno–matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu dobila je u Valjevskoj gimnaziji 3. septembra 1982. godine, u školi čiji je bila đak. Radila je godinu dana na zameni, a onda je nekoliko godina radila u srednjoj školi u Koceljevi, da bi se 1988. godine vratila u Gimnaziju u kojoj je te godine otvoreno specijalizovano matematčko odeljenje. Prof. dr Vojislav Andrić je postao direktor, Ivanka je predavala prvoj generaciji specijalca analizu, a njena nekadašnja razredna, Bosa Mitrović geometriju.
“To je bio moj san! Pošto mi je matematika uvek bila jača strana, završila sam Teorijsku matematiku, najtežu grupu na Prirodno matematičkom fakultetu odakle se uglavnom išlo na institute, ali ja sam imala želju da se bavim pedagoškim radom, da radim u Gimnaziji. Želela sam da budem uspešna kao moja razredna Bosa Mitrović, da đaci o meni razmišljaju onako kako sam ja razmišljala o njoj, da je pravi profesionalac i neko ko mora da bude uzor mladom čoveku, kad ona uđe u učionicu da se zna red, da se zna zašto je došla, da bude pravična, da nema maminih i tatinih sinova. To je bio moj ideal, nadam se da sam ga dostigla”, otkrila je profesorka Ivanka kako je počeo njen profesionalni put na koji je veliki uticaj imala već pomenuta profesorka Bosa Mitrović.
“Ona je bila stroga, i suknja joj je bila stroga, mi smo sa njom imali fini kontakt, ali je uvek postojala neka distanca i znalo se zašto je ona ušla u učionicu – ja sam profesor matematike i moj zadatak je da vas naučim. Kada smo postale koleginice, jednom prilikom sam bila kod nje, ali me je zamolila da idem kući jer mora da spremi časove. Pomislila sam šta žena sa 30 godina radnog staža ima da sprema časove. To se meni urezalo u glavu i nikad u učionicu nisam ušla nespremna. Tačno sam znala odakle ću da krenem, šta ću da kažem, šta ću da radim. Đaci to prepoznaju. S takvim pristupom ja sam sigurna da sve može. Ne možete sve naterati da zavole i nauče matematiku. Nekim đacima roditelji kažu meni nije išlo, neće ni tebi, što je besmisleno, neki nemaju interes, neki su na društvenom smeru i opredelili se da se time ne bave, ali tu se znalo šta od koga mogu da tražim, očekujem, zahtevam. Pravila su se znala, svi su ih poštovali i niko se nije ljutio. Ja sam starog kova, takva sam bila i na početku, i uvek sam imala običaj da im kažem đacima kad uđem u učionicu „nemojte da tražite nešto što vam ne pripada“ – to važi generalno u životu, sve što radite morate da zaradite”, poručuje Ivanka Tomić uz konstataciju da je nekada roditelji insistirali na tome da im deca nauče gradivo, ocene nisu bile problem, dok je u poslednje vreme potpuno obrnuto.
U Gimnaziji je predavala svim smerovima (specijalizovani, prirodni, društveni, filološki, IT) koji su podrazumevali različite programe, težine i zahteve, ali kaže da je najlepši deo rada kada ste profesor specijalizovanom matematičkom odeljenju.
“Kad uđem u specijalizovano odeljenje ja se osećam kao gospođa profesor! Vi vidite u očima te dece da se oni raduju što ste došli. To je izazov i za vas. Bila sam mlad profesor, to je bila prva generacija specijalaca i ja sam u to ušla vrlo entuzijastično, češljala sam literature i literature da im pokažem što je moguće više, pa sam u prvim godinama neke svoje univerzitetske knjige uvijala da ne vide šta je to. To je jedan mnogo viši nivo rada, i ne samo što vam to daje kvalitet đaka sa kojima radite, nego i fond časova. U prvom razredu prirodnog smera imate 4 časa i za algebru i za geometriju, a u specijalizovanom 4 časa za algebru, a 4 za geometriju, onda je jasno da se tu ne radi samo o pukoj informaciji, nego imate potrebu da idete u dubinu i da im pokažete bezmalo sve što se u toj oblasti može ponuditi. I najveći broj đaka je to upijao, nisu imali problema sa gomilom matematike, to je bila ljubav, navika, želja, ali znam da im se jako isplatilo kad su otišli na fakultet, polagali su matematiku na prvoj godini ETFa takoreći bez učenja”, ispričala je Ivanka koja je imala pravo zadovoljstvo da radi sa sjajnim đacima, gimnazijalcima u pravom smislu te reči, ambicioznim, vrednim, radnim, decom koja znaju šta hoće i koja imaju potrebu da se obrazuju.
U današnje vreme, prosvetnim radnicima nije lako da uspostve autoritet, što opet u velikoj meri zavisi od pojedinca, ali evidentan je upliv uticaja sa raznih strana, deci su data svakakva prava, ali niko ne govori o obavezama, uticaj roditelja je sve prisutniji… Ipak, naša sagovornica tokom više od četiri decenije rada u prosveti nije imala ovaj problem.
“Možda će zvučati hvalisavo, ali ja nikada nisam imala problem da uspostavim autoritet u učionici, nikada. Mislim da je to kod đaka pitanje poverenja, pitanje vašeg nastupa. Oni znaju da cene kada vide ispred sebe profesora, ma koliko godina da imate, koji je ušao u učionicu sa dobrom namerom, da li da im ispredajete, da li da ih pitate, da li ste im doneli neku pismenu proveru, kad vide dobru nameru, oni to poštuju i ja sa te strane nikada nisam imala problem. Naravno, neke stvari vam idu lakše kad imate iskustva”, otkriva Ivanka Tomić.
Pored rada u Valjevskoj gimnaziji, godinama radi u Školi matematike “Integral”, vodila je đake na letnje i zimske škole matematike na Dičibare, u Pecku, Krupanj, Petrovac…Bila je predsednik Podružnice matematičara u dva mandata, Spoljni saradnik Školske uprave za oblast matematike, imala je izlaganja na preko 20 državnih seminara po Srbji… Preko 30 godina profesorka Tomić je radila u Državnoj komisiji za republička takmičenja srednjoškolaca, u kojoj su angažovani mahom profesori sa fakulteta i poneki profesor iz srednje škole, neko vreme bila je jedina profesorka iz srednje škole u toj komisiji. Veliki broj njenih učenika postizao je izuzetne rezultate na takmičenjima, domaćim i inostranim, a imala je i olimpijce među kojima se izdvaja nakadašnji gimnazijalac, danas visokopozicioniran radnik kompanije Amazon, Viktor Rozgić.
“Takmičenja su za đake afirmacija, ja to tako doživljavam. Ja njih vrlo temeljno spremam za takmičenje, ali za mene ona nisu bila nikad pokazatelj ocene, niti je neko bio nagrađen zato što je napravio rezultat, niti je neko bio kažnjen zato što nije. To je prilika da izađu izvan okvira škole, rada, da provere svoje znanje, ali to sa ocenom iz konkretnog predmeta ne sme da ima veze! Imala sam i olimpijce. Bilo je njih više kojima sam predavala i koji su bili članovi balkanske i državne olimpijske ekipe, ali najuspešniji je bio Viktor Rozgić, njemu sam bila profesor još od škole Integral u koju je došao kao četvrtak i izrastao u ozbiljnog takmičara i jednog od najuspešnijih gimnazijskih takmičara svih vremena”, navela je profesorka koja je imala isto pravilo za sve đake, a to je da ocena ne može da bude aritmetička sredina pismenih provera, već je cenila i šta đaci rade na času kad predaje, uvežbavaju, utvrđuju, kako kaže “sve to mora da se vaga, i trud se nagrađuje”!
Biti profesor ne podrazumeva samo da ispredajete gradivo, da ispitate učenike, date ocene, važna je i vaspitna uloga prosvetnog radnika. Kako otkriva, tokom radnog veka trudila se da kod svojih učenika uvek podrži zdrave ambicije i interesovanja, posebno razumevanje imala je za sportiste, svesna vanrednih napora koje ulažu pored školskih obaveza, jer se i sama bavila sportom. Ipak, priznaje, da tokom časa nemate puno prilike da upoznate sve svoje učenike, da se bavite privatnošću, sem ukoliko niste razredni starešina. Trudila se da upozna dobro svoje odeljenje, ne samo njihove želje, navike, nego socijalnu strukturu, zdravstveni bilten, porodičnu situaciju, bez zadiranja u intimu, da bude obaveštena, ne zato što je, kako kaže, znatiželjna po prirodi, nego zato što je smatrala da može da bude od pomoći u nekim situacijama.
Kao najveći benefit svog rada navodi svoje đake, to što su postali dobri ljudi, odgovorni prema sebi i okruženju.
“Vidim kad se sretnemo da imaju puno poštovanja. Neću da pričam o ljubavi, prosvetni radnici i đaci se ne okupljaju zbog ljubavi i to je loša pretpostavka za profesora koji uđe u učionicu da misli da đaci treba da ga vole. Ne, ne treba da ga vole, treba da ga poštuju i da ga slušaju. Ali ima tu i ljubavi, mislim da su zahvalni za ono što sam ja za njih uradila i ne kriju ko im je bio profesor matematike, što je meni važno. Za svo ovo vreme, nikad niko od mojih đaka nije prošao pored mene, a da nije pitao može li da pomogne. To je najveći benefit, da vas pamte po lepom, po nečem što je za njih bilo korisno i imaju potrebu da za vas nešto učine”, s puno topline priča doskorašnja profesorke matematike u Valjevskoj gimnaziji koja je odličan primer mladim kolegama za koje ima praktične savete:
“Mislim da svaki čovek treba da radi svoj posao najbolje što ume, ja sam takav odnos imala prema mom, i to je prvi korak! Druga bitna stvar je komunikacija sa đacima. Ako menjate stavove, ne od dana do dan, čak od godine do godine, tu nema uspeha. Nemojte žvakati žvaku, to me dekoncentriše i nemojte kasniti na čas, ne možete ući posle mene! To su dva pravila koja im kažem na prvom času, i niko nikad nije ušao posle mene u učionicu. Doslednost je bitna. Mladi ljudi se na sva pravila naviknu, ako postoje. Ako ih menjate, odstupate, ne može da valja. Možete biti bliski godinama, ali ne možete biti drugari, pozicije su različite, važno je da profesori postavljaju jasna pravila, da budu spremni da odbrane ono što pričaju”, smatra Ivanka Tomić, i dodaje da su brojne promene u školstvu dovele do sve težeg položaja prosvetnog radnika.
“Imamo prisutnu negativnu selekciju. Nema mnogo ljudi koji bi rado radili taj posao zato što ga vole. Ja se svake godine obradjujem kada čujem da je par naših maturanata upisalo matematiku, sve se nadajući da neće svi otići u IT sektor, nego će se neko vratiti da će imati ko decu da uči matematiku, a to se retko dešava. Uzroci su u teškom materijalnom položaju prosvetnih radnika, a u poslednje vreme i prilično ponižavajući status. Ne može biti da niko nije kažnjen zato što je nastavniici izmakao stolicu, toga u vreme kada sam ja počela da radim nije bilo! Nismo jedina nezaštićena branša, mislim da je to sistemski, ali ljudi kada gledaju prosvetu, prvo gledaju materijalni položaj, a onda tu nebezbednost. Moj muž je bio srećan da idem u penziju gledajući šta se sve dešava”, konstatuje profesorka koja je gotovo čitav radni vek provela u Valjevskoj gimnaziji i imala tu sreću da radi sa sjajnim kolegama uz veliku podršku uprave škole.
“Inicijator svih važnih događanja kada je u pitanju matematika bio je Voja Andrić i taj njegov entuzijazam je prelazio na sve nas, svi koji su pristizali su se uključivali. Aktiv za matematiku u Valjevskoj gimnaziji je uvek bio jedan od najboljih, a sad je ljudski dobar. Ja sam izašla, ali je ostala grupa mladih ljudi, neki od njih su i moji đaci, entuzijasti, koji to rade perfektno. Ne bojim se ja penzije. Dok god me glava služi biću tu i za đake i za Gimnaziju. Ova škola je pokupila od mene sve ono najbolje u profesionalnom smislu, za to ostajem uvek vezana. Bila sam gimnazijski đak i gimnazijski profesor, osećala sam se kao neko ko je poštovan u tom prostoru i nadam se da sam umela to da uzvratim, da poštujem svoje kolege i taj prostor, jer meni sve to mnogo znači!”, sa zadovoljstvom poručuje Ivanka Tomić koja daje pravi primer kako se radi posao, sa puno znanja, entuzijazma i ljubavi!
B. M.
Be First to Comment