Valjevsko pozorišno jato dobilo pojačanje

Grad koji decenijama nema profesionalno pozorište, a imao bi kadrovsku infrastrukturu da ih napravi pet. Grad u kome žive mladi, talentovani, svestrani ljudi koji biraju istinsku umetnost, umeće da nekog rasplačete, da ga nasmejete, da ga navedete da misli, da promišlja, da pred njega iznesete neku važnu temu, da menjate društvo, a sve to i jeste vrhunska umetnost. I ove godine upravo iz tog grada, koji i ne mari preterano za umetnost i kulturu, dvoje mladih, očigledno talentovanih ljudi, Valjevka Dušica Jakovljević i Užičanin rodom koji se oseća kao Valjevac Marko Jagodić, upisuje glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti. Potvrda njihovog talenta leži u činjenici da su od preko 800 kandidata odabrani među 18 budućih studenata glume koliko će se ove godine školovati na državnim akademijama u Beogradu i Novom Sadu!

Dušica i Marko pridružuju se porodici koja broji oko 150 Valjevaca koji su završili ili studiraju na državnim akademijama, Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu, prvenstveno glumaca, ali i reditelja, dramaturga, scenografa, kostimografa, organizatora, producenata… Oni su u septembarskom krugu upisali glumu na Akademiji umetnosti u klasi profesora Nikite Milivojevića!

“Ovo je jedan srećni trenutak za valjevsko pozorište, valjevsku kulturu, za sve nas, a za njih dvoje posebno. Ovo je njihov veliki životni početak nečeg lepog i nečeg što će ko zna kakve vrhove da dosegne, ja u najmanju ruku očekujem da stignu do Holivuda. Njih dvoje će biti u klasi jednog od najznačajnijih reditelja u zemlji Nikite Milivojevića i tako nastaviti niz, jer su kod Nikite studirale i Ivana Pančić koja je 2016. godine diplomirala i Dorotea Vuković koja je ove godine diplomirala”, s ponosom je istakao njihov mentor, pozorišni reditelj Miroslav Trifunović.

Valjevska javnost je imala priliku da ih gleda na sceni Centra za kulturu u okviru „Abrofesta”, Dušicu u ulozi Sonje u predstavi „Zločin i kazna” sa Nikolom Jezdićem koji je takođe završio novosadsku akademiju, dok je Marko debitovao u predstavi „Sile u vazduhu” po tekstu Nebojše Romčevića sa doajenima valjevskog glumišta Katarinom Vićentijević, Brankom Antonićem, Gorankom Lučić Kalember, Boškom Milićem, Mirom Vuković… I to je sve što su ovo dvoje mladih ljudi videli i doževili “na daskama koje život znače”, dok su se nadmetali sa kandidatima za upis na Akademiju koji od svoje pete godine pohađaju škole glume, dramske radionice, kurseve dikcije, pevanja, sviranja….

Rođen u Užicu 2003. godine, Marko je dvanaest godina živeo u Bajinoj Bašti, a onda se sa porodicom preselio u Valjevo gde je završio srednju Poljoprivrednu školu, a osam godina provedenih u našem gradu čine da se oseća, kako sam kaže, kao Valjevac. O studijama glume počeo je da razmišlja tek pred kraj srednje škole gledajući domaće filmove i serije, upoznao se sa rediteljem Trifunovićem i 2022. godine počeo sa pripremama.

– Te godine sam bio u užem izboru kod Srđana Karanovića na FDU u Beogradu, što je bilo za mene iznenađenje, s obzirom da na prijemni dolaze kandidati koji od pete godine života pohađaju škole glume, pevaju, sviraju, imaju dobru dikciju. Pitao sam se šta ja ovde radim, bez ikakvog iskustva. Iako nisam upisao te godine, za mene je to bilo veliko iskustvo, shvatio sam šta treba da popravim, unapredim. Ni naredne godine nisam prošao, a onda sam ove godine, na Dušicin nagovor i insistiranje ponovo pokušao i moram reći da je upravo ona zaslužna što sam u ovoj nameri uspeo – otkrio je Marko Jagodić koji je u međuvremenu upisao i Pejzažnu arhitekturu na Poljoprivrednom fakultetu.

Kao nekadašnji đak Valjevske gimnazije Dušica Jakovljević je osvajala nagrade na Smotri recitatora, ali sa glumom nije imala većeg dodira. Kako otkriva, za ovaj poziv se odlučila zbog ličnog rasta, oslobađanja i otvaranja.

– Od osnovne škole sam to želela, ali sam bila dosta povučena i zatvorena u sebe. Profesorka srpskog jezika Sandra Sofronić mi je preporučila da počnem sa nekim da radim na svom otvaranju i rad sa Ćišom (Miroslav Trifunović) mi je mnogo pomogao. Još kao mala sa svojim drugarima sam izvodila male predstavice za komšije, mama mi je čitala priče u ranom detinjstvu, sve to doprinelo je da krenem u tom pravcu. To je u meni raslo i stalno se provlačilo, razmišljala sam i o drugim zanimanjima, ali to je uvek lebdelo u vazduhu – kaže Dušica.

Od kandidata na prijemnom ispitu traži se ne samo dobra gluma, već i scenski pokret, tehnika glasa, prolazi se nekoliko krugova, ali kako oboje konstatuju, iako je sve prilično stresno i zahtevno, u svakom momentu su uživali, naišli su na odličan prijem na novosadskoj akademiji, kažu, mnogo bolji nego na beogradskoj, a veliku pomoć, savete i podršku pružile su im Ivana i Dorotea koje su završile ovu Akademiju.

Kada su prošli u uži izbor, postavili su im pitanje „gde vidite sebe za 10 godina i zašto baš želite da upišemo akademiju”, nešto slično smo ih i mi pitali.

Markova želja je da ima lepu glumačku karijeru i da bude profesor, jer kako kaže ima utisak da ume da radi sa mladima, a ima i želju da im pomogne. Dušicin odgovor je da želi da bude srećna, ispunjena, priznata i da dođe u poziciju da bira uloge koje želi da igra.

– Najpre su me zainteresovali film i serija, a onda shvatiš da to nije nikakva gluma naspram one koja se dešava u pozorištu i koliko je to lepo, jer tu ljudi zaista odlaze sa ovog sveta u svojim mislima. Imao sam sreću da to doživim, naročito uz tako iskusne glumce kao što su Kaća, Branko, Manda, Goranka, Mira, Boško. Gluma je nešto što mi je zanimljivo, sviđa mi se i imam osećaj da bih to radio stalno jer nije monotono, ne sedim za računarom i svakog dana ponavljam istu radnju, jer čak i kada jednu istu predstavu igraš nikad ne može biti ista, ne izađe isto iz tebe – smatra budući student glume Marko Jagodić.

Njegova koleginica Dušica volela bi da glumom dopre do ljudi, da kod njih izazove emociju.

– Gluma je za mene sloboda i na sceni sam po prvi put osetila tu vrstu slobode, kreativnosti koju mogu da ispoljim i to je ono što mi se sviđa. Mislim da je pozorište prava stvar, to je trenutak, nema ponavljanja, svaki put je drugačije, nikada neće biti isto, a upravo zato je i dragoceno i lepo!

B.M.