U Osnovnom sudu u Valjevu prvi put održana tematska Otvorena vrata pravosuđa

U okviru projekta Otvorena vrata pravosuđa, u Valjevu je prvi put održana tribina na kojoj su građani imali priliku da od stručnih i relevantnih sagovornika čuju koja su to njihova prava ukoliko suđenje traje nerazumno dugo i koje mehanizme za ubrzanje sudskog postupka imaju na raspolaganju, kao i da prodiskutuju i postave određena pitanja kako bi razjasnili eventualne dileme usko vezane za ovu temu. Tribina “Koja su moja prava ukoliko suđenje traje nerazumno dugo?” organizovana je od strane Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM u saradnji sa Osnovnim sudom u Valjevu, a sagovornici su bili sudija Osnovnog suda Milka Džoković, valjevski advokat Mladen Nikić i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i član Upravnog odbora Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) dr Bojan Spaić.

Prema statističkim podacima Vrhovnog suda Srbije, koje je izneo profesor Pravnog fakulteta Bojan Spaić, suđenja u Srbiji u proseku traju 201 dan, dok je u osnovnim sudovima taj broj manji i iznosi negde oko 150 dana. Postupak pred Upravnim sudom traje 1.450 dana uproseku. On je napomenuo da se unazad sedam godina prosečna dužina trajanja suđenja poboljšava, odnosno skraćuje i da, brojčano gledano, sada imamo jednu dobru situaciju.

“Statistički podaci o radu sudova u Srbiji pokazuju da brojni osnovni sudovi u Srbiju uspevaju da savladaju godišnji priliv predmeta i uspevaju da završe svoje suđenje u nekim veoma brzim rokovima. Ali, imajte na umu da je ovo prosek. Građanina se ne tiče prosek od 201 dan trajanja suđenja, već ga se prvenstveno tiče situacija u kojoj je njegovo pravo ugroženo time što, recimo, postupak o ostavini, traje šest ili sedam godina zbog nezakazivanja suđenja. Uobičajeno, u situacijama kada suđenja traju toliko, to nije ni zbog zakona, može biti zbog neefikasnosti sredstava koja su zakonom predviđena, ali u svim tim situacija možemo govoriti o nekim različitim motivima advokata, sudije ili suda, koji najčešće nisu zasnovani na legitimnim i pravnozasnovanim razlozima”, kazao je profesor Bojan Spaić.

Profesor Spaić je istakao da bilo koje suđenje koje traje preko dve godine jeste uobičajeno suđenje koje prevazilazi razuman rok predviđen Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, Ustavom Republike Srbije i našim Zakonom o suđenju u razumnom roku.

“Ako prođe rok od te dve godine od početka suđenja, može se početi razmišljati o tome da li je to suđenje prevazišlo taj okvir i to je nešto što se i potvrđuje zakonom. Naravno, postoje i određene situacije u kojima je neophodno, radi kvaliteta suđenja, da suđenje traje nešo duže, ali one nisu česte i one nisu pravilo, već izuzetak. U našoj sudskoj praksi i praksi našeg Vrhovnog suda, ti standardi su se uobličili i za većinu sporova postoje relativno precizno određena pravila koja su zasnovana na standardu razumnog roka. Recimo radni sporovi su tri godine i postoje neki pokazatelji da je taj zakon urodio plodom”, naglasio je Spaić.

Sudija Milka Džoković rekla je da ima veliki broj parnica i sporova pred sudovima u Srbiji koji često traju po više desetina godina i da građani s pravom nisu zadovoljni dužinom trajanja postupka. Prema njenim rečima, statistički podaci govore da od 2016. godine, od kada se primenjuje Zakon o suđenju u razumnom roku, pa zaključno sa ovim danom, Osnovni suda u Valjevu stoji vrlo dobro, da postoji vrlo mali broj predmeta iz različitih materija u kojma građani nisu zadovoljni postupanjem suda i da se podnose prigovore radi ubrzavanja postupka.

“Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, čije odluke je naš pravni sistem dužan da poštuje i primenjuje, ne definiše koji je to vremenski period koji se smatra razumnim, nego se gledaju okolnosti, gleda se svaki konkretan slučaj, jer nije svaki slučaj isti. Postoje određeni standardi koje je ustanovila sama sudska praksa, pa je tako postupak do tri godine pred sudom gde jedna istanca neki razumni rok, ako su dve istance to je četiri godine, odnosno šest godina gde su tri istance. Dakle, do šest godina je maksimalan rok. Imovinski sporovi su najteži i najkomplikovaniji, jer iziskuju određeni broj dokaza koje sud mora da izvede i da tragajući za istinom na kraju donese odluku koja će biti pravična”, navela je podatke sudija Džoković i podelila sa prisutnima svoje iskustvo da je po imenovanju za sudiju valjevskog Osnovnog suda pre 23 godine dobila predmet star 17 godina.

Sudija Milka Džoković govorila je i određenim pravilima postupka, alatima i merama koje je sud dužan da primenjuje.

“Ukoliko se svedok ne odazove pozivu suda na saslušanje i ne opravda svoj izostanak, sudija po Zakonu o parničnom postupki može da kazni tog građanina, može da ga privede putem policije, a može i obe stvari da uradi, i da ga kazni i da ga privede. U praksi se dešava da to novčano kažnjavanje ima efekta… Osim prigovora za ubrzanje postupka, u sudskom poslovniku koji reguliše uređenje suda, u jednom članu piše da nezadovoljan građanin može pritužbom da se obrati predsedniku suda ako smatra da postupanje sudije vodi odugovlačenju postupka. Građanim ima mogućnost da podnesu tužbu, ako smatra da sud ne postupa dovoljno razumno, da je pasivan i ne zakazuje ročišta. Kad se utvrdi sudskim rešenjem da je došlo do povrede prava, onda građanin ima prava na novčano obeštećenje, to je novčani iznos koji je zakonom propisan između od 300 i 3.000 evra, koji na neki način reparira sve to što ste vi pretrpeli od strane neažurnog postupanja suda”, predočila je Milka Džoković.

Valjevski advokat Mladen Nikić se u svom izlaganju usredsredio na nepristrasno suđenje, koje smatra trenutno najvećim problemom u našem pravosuđu. On je ukazao da je pristrasno suđenje teška povreda etičkog kodeksa i napomenuo da pravično i pravedno suđenje nije isto. Govorio je i o “šarolikosti” zakonskih mehanizama kojima se obezbeđuje pravično suđenje, kao što su pritužbe predsedniku suda, Višem sudu, predsednicima Apelacionog suda, Vrhovnom sudu, Ministarstvu pravde i Visokom savetu sudstva, ali da se ti mehanizmi slabo u praksi primenjuju.

“Kada se radi o nepristrasnom suđenju, u najvećem broju slučajeva te pritužbe ostaju bez dejstva, obično se to u praksi završava tako da predsednik suda ne može da utiče na tok kako će sudija koji postupa u predmetu voditi postupak. Što i jeste tačno, jer nema pravo da se meša. Međutim, glavni problem je u zapisnicima na osnovu kojih se odlučuje o pritužbama. Kod nas se zapisnici vode tako što stranke izlažu, potom sudija koji vodi postupak u slobodnoj interpretaciji diktira zapisnik zapisničaru. Određenim članovima Zakona o parničnom postupku i Zakonika o krivičnom postupku predviđene su i mogućnosti da se zapisnici u toku postupka optički i tonski snimaju. U mojoj praksi, uvek sam dobijao negativnu odluku po pitanju zahteva tonskog ili optičkog zapisa. Čak u Zakonu o parničnom postupku postoji mogućnost da se omogući strankama, po odobrenju predsednika Veća ili sudije pojedinca, da sami obezbede sredstva za snimanje. Međutim, ni to se u praksi ne primenjuje. Zbog čega je u 21. veku problem da se to postavi kao pravilo, a diktiranje u zapisnik kao izuzetak? Svima je poznato da se u Specijalnom odeljenju Višeg suda u Beogradu za suzbijanje organizovanog kriminala sva suđenja snimaju i tonski i optički. U Višem sudu u Beogradu, u Odeljenju za suzbijanje korupcije, takođe poseduju opremu za tonsko i optičko snimanje. Moram da se pozovem i na odredbu iz člana 36 Ustava, a to je da svako ima pravo na jednaku zaštitu prava. Pa, ako građani u Beogradu imaju mogućnost da se suđenje beleži tokom snimanja, zašto građani u Valjevu tu mogućnost nemaju? Jedan od načina da se obezbedi kvalitetno suđenje jeste upravo snimanje. U zemljama u regionu to već postoji. U Crnoj Gori to postoji već 25 godina, u Republici Srpskoj 15 godina, u Hrvatskoj daleko ranije”, naglasio je Nikić.

On je govorio i o tome kako brzina postupka može da utiče na jednakost stranaka u postupku i uopšte na pristrasnost suđenja.

“Brzina jeste bitna. Vi ako čekate na ostvarivanje nekog svog prava nekih 20, 30 godina, postavlja se pitanje svrhe tog suđenja, ali je itekako bitno da se svakom učesniku u postupku da jednak položaj. Jedna strana će dobiti spor, a druga izgubiti, ali i ta druga strana koja gubi spor, mora da ima mogućnost da iskoristi sva svoja procesna prava koja ima i da kaže i iznese pred sudom sve ono što misli da je bitno, a da li je bitno za Sud, to odlučuje sudija u presudi. E, tu je zakonodavac dao sudiji veliku moć da on sam oceni”, rekao je još Mladen Nikić.

Tokom tribine, iako nije bilo planirano, prisutnima se obratio i predsednik Osnovnog suda Valjevo Nebojša Popović. Komentarišući statistiku koja je “zadvladala našim pravosuđem”, on je istakao da su prvostepene sudije najčešće mnogo više suočene sa problemom broja nerešenih predmeta nego sa kvalitetom izrade svojih odluka.

“Manje se stavlja aspekt na prigovore od strane organa koji odlučuju po našim odlukama, broja završenih predmeta, upravo zbog ove brzine i smanjenja broja predmeta nego što se stavlja aspekt da smo pogrešili u primeni nekog zakonskog propisa, da smo se ogrešili o Ustav i tako dalje. To su neke suprotstavljene stvari gde mi, po mom nekom mišljenju kao sudije, mnogo više moramo voditi računa o onome šta smo napisali, nego o tome koliki smo broj predmeta rešili”, kazao je Nebojša Popović.

Popović je takođe izneo svoj stav vezano za uvođenje tonskog i video snimanja postupaka i procesa koji se vode pred Osnovnim sudom u Valjevu.

“Apsolutno je tačno da bi to stvorilo jednu vernu sliku šta se zapravo na suđenju dešavalo i pomoglo, kako braniocima, odnosno zastupnicima, punomoćnicima, tako i sudijama da bolje sagledaju stvari i donesu odluku. Postoji jedan mali aspekt kroz koji mi još nismo prošli i ne znamo da li bi to tako bilo, a to je da bi sami učesnici u postupku, kako sudije, tako i suprotstavljene strane, bar u početku bile možda neprirodne u tom poslu. Svi na neki način zaziremo od kamera i od tonskih zapisa, pa bi onda to na neki način stvaralo i drugačiju sliku, možda čak i pozorišnu predstavu u odnosu na samo suđenje. To naravno ima svojih prednosti, ali ima i svojih mana. Ja sam lično za tu opciju i da se takav način rada uvede, ali uniforno i jednobrazno, na teritoriji cele Srbije. U ovom trenutku smo mi na neki način zapostavljeni, ako tako možemo da kažemo, i kao onaj ko postupa kao sudija i stranke koje nam se obraćaju za zaštitu svojih prava. Ja sam konkretno od kolege Mladena Nikića dobio prestavku da pokušam da nabavim ta sredstva za tonsko snimanje. Aplicirao sam pri Ministarstvu pravde, oni su u načelu prihvatili taj moj predlog, međutim u ovom trenutku ne postoje finansijska sredstva da bi to moglo da se realizuje”, istakao je predsednik Osnovnog suda u Valjevu Nebojša Popović.

M.P.M.