Press "Enter" to skip to content

Sustiže nas klimatska (ne)pravda!

Šta je klimatska (ne)pravda? Osnovna pretpostavka klimatske pravde je da su najmarginalizovaniji narodi i nacije najmanje odgovorni za klimatske promene i da oni trpe najteže posledice tog globalnog problema. Smatra se da su deblji kraj u razornom uticaju globalnog zagrevanja upravo izvukle siromašne države, koje su mnogo manje doprinele klimatskim promenama od razvijenih zemalja. Od bogatih zemalja se zahteva da prepoznaju svoj ogroman istorijski doprinos emisijama CO2, a samim tim i viši nivo odgovornosti u globalnom zagrevanju i porastu srednje globalne temperature, te da u skladu sa svojom odgovornošću reaguju i postupaju.

Klimatska-pravda-Klimatske-promene

Prema izvoru Svetske banke, bogate zemlje, kao što su SAD, Kanada, Japan i veći deo Zapadne Evrope, odgovorne su za 50% svih gasova staklene bašte koji zagrevaju planetu, oslobođenih iz fosilnih goriva i industrije u poslednjih 170 godina. Razvijene zemlje do 2020. godine nisu ispunile obećanu finansijsku pomoć od 100 milijardi američkih dolara na godišnjem nivou, kako bi se siromašne zemlje izborile sa klimatskim promenama. Dodeljeni finasijski iznosi rasli su iz godine u godinu, ali su u 2019. i dalje bili za 20% niži od dogovorene sume novca. Problematično je što su značajan deo tih iznosa predstavljale pozajmice, tako da će nerazvijene zemlje, koje su već opterećene dugovima, morati da vraćaju i novac koji je trebalo da služi za ispravljanje klimatske nepravde.

 

Uprkos tome što su emisije gasova sa efektom staklene bašte neznatno smanjene u 2020. godini zbog pandemije korona virusa, klimatska kriza se nastavlja. Najnovija istraživanja pokazuju krajnju nejednakost po pitanju ugljeničnih emisija, koje su svet dovele na rub klimatske katastrofe. Sa druge strane spektra, 50% najsiromašnijih u periodu 1990-2015 doprinelo je samo sa 7% ukupnih ugljeničnih emisija. Najveći deo emisija 10% najbogatijih dolazi iz SAD i EU, dok emisija 1% najbogatijih dolazi pre svega iz SAD, ali i iz Kine kao i zemalja Bliskog istoka bogatih naftom.

PITANJE KLIMATSKE PRAVDE JE PITANJE OPSTANKA!

Procenjeno je da je 23 miliona godina radnog veka izgubljeno samo u katastrofama svake godine od 2000. do danas. Time je pitanje klimatske pravde postalo pitanje svih pitanja, pre svega pitanje opstanka ljudskog društva. S tim u vezi, pitanje pravde u kontekstu klimatskih dešavanja postavlja se u nekoliko segmenata. Najpre, to je segment opšte pravde u smislu jednakosti koju podrazumeva poštenje. U kontekstu klimatskih promena, to znači da u društvu svaki pojedinac ima istu obavezu, a to je da postupa ispravno kada je reč o zaštiti ozonskog omotača. Svako može i treba da učini nešto, kako bi doprineo jačanju zaštitne uloge ozonskog omotača, a pre svega svaki pojedinac mora podrobnije da se informiše o štetnim proizvodima, i uz adekvatnu zamenu prestane da ih koristi.

Planeta Zemlja je zbog emisije gasova sa efektom staklene bašte, do kojih prvenstveno dolazi zbog sagorevanja fosilnih goriva, već za 1,2°C toplija nego što je bila na početku Industrijske revolucije u 19. veku. Najnoviji Izveštaj UN o klimatskim promenama kaže da život, kakav je sada, neće biti moguć ukoliko prosečna globalna temperatura pre kraja ovog veka poraste za 2°C u odnosu na kraj 19. veka. Izveštaj procenjuje da se opasno približavamo tom scenariju.

Na konferenciji o klimatskim promenama u Parizu 2015. godine, sve prisutne države, među kojima i Srbija, obavezale su se na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, kako bi rast globalne temperature ostao ispod 1,5°C. Obećanja data u Parizu nisu ispunjena, pošto je globalna emisija CO2 nastavila da raste. Kako bi se podstakao novi globalni dogovor o hitnoj akciji za klimu, lideri skoro 200 zemalja, uključujući i Srbiju, sastali su se 2021. godine, u Glazgovu na 26. Konferenciji UN o klimatskim promenama – COP 26. COP 26 je morao da se pozabavi onim što je dogovoreno 2015. godine, a nije postignuto, kao i time kako povećati ambicije za zaustavljanje klimatskih promena da bi se postigao cilj Pariskog sporazuma i izbegle klimatske katastrofe. Postizanje nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte na globalnom nivou nije jednostavno i zahteva velike promene. Trenutno najveći izazov za stanje klime i ograničavanja rasta temperatura iznad 1,5 stepeni celzijusa predstavljaju države u razvoju. Dok najbogatije države sveta iznenađujuće odlučno ubrzavaju svoje smanjenje emisija, siromašnije države ih intenzivno povećavaju.

Klimatske-promene-Klimatska-pravda-864x576-1

ISPUNJAVANJE OBAVEZA REPUBLIKE SRBIJE PREMA EU I MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI

Usvajanjem Zakona o klimatskim promenama 2021. godine, Republika Srbija ide ka ispunjavanju obaveze prema međunarodnoj zajednici i utvrdila je jednu od glavnih komponenti institucionalnog i pravnog okvira neophodnog za borbu protiv klimatskih promena, a to je uspostavljanje sistema za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove. Predmetnim zakonom, između ostalog, predviđeno je i donošenje Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije sa Akcionim planom u roku od dve godine (sa važenjem od deset godina od stupanja na snagu ovog propisa), kao i Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove (Nacionalnog plana adaptacije). U aprilu 2021. godine Vlada Republike Srbije usvojila je četiri zakona iz oblasti rudarstva i energetike: Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima, Zakon o energetici, Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, i Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije. Ti zakoni predstavljaju prekretnicu u energetskoj politici Srbije, koja se do sada bazirala na korišćenje energije iz termoelektrana i hidroelektrana, te podrazumevaju da se energetska politika Srbije ubuduće bazira na korišćenju obnovljivih izvora energije i efikasnom korišćenju energije. Sa tim zakonima Srbija se usklađuje sa evropskim direktivama iz oblasti zaštite životne sredine.

Strategija niskougljeničnog razvoja treba da predstavlja bazni dokument za kreiranje javnih politika na lokalnom nivou u oblasti klimatskih promena, jer na bazi prikupljenih podataka o zatečenom stanju i konsultacija sa zainteresovanom javnošću, identifikuje i pruža jasne smernice za sprovođenje projekata i mera neophodnih za smanjenje uticaja na klimu. Lokalne strategije uključuju inventar emisija gasova po prioritetnim sektorima, viziju i obaveze lokalne samouprave, moguće scenarije za smanjenje emisija, mehanizam koordinacije sprovođenja strategije, ukupan budžet za sprovođenje predloženih mera, kao i izveštaj o uključivanju zainteresovanih strana i građana u njenu izradu. Kroz proces izrade Strategije niskougljeničnog razvoja, lokalna samouprava može da procenjuje uticaje klimatskih promena u okviru drugih lokalnih strateških i planskih dokumenata.

Upravo, Strategija niskougljeničnog razvoja sa Akcionim planom treba da uspostavi pravac razvoja Republike Srbije ka niskougljeničnoj i resursno efikasnoj ekonomiji. Strategija predstavlja osnovni instrument za ispunjenje obaveza prema Sporazumu iz Pariza i drugih međunarodnih obaveza koje je Srbija preuzela, međutim Strategija nije usvojena u 2021. godini kako je planirano. Potpisivanjem Deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan 2020. godine, Srbija je preuzela političku obavezu da do 2050. godine postigne dekarbonizaciju ekonomije, u skladu s predstojećim klimatskim zakonom u EU. Kako EU teži da bude primer u borbi protiv klimatskih promena, to znači da Srbija mora da se uskladi sa izmenjenim ciljevima EU za 2030. godinu – smanjenje emisije gasova staklene bašte za najmanje 55% u odnosu na 1990.

VAŽNA ULOGA LOKALNE SAMOUPRAVE U SPROVOĐENJU STRATEGIJE NISKOUGLJENIČNOG RAZVOJA

Lokalne samouprave itekako daju svoj doprinos i mogu da ubrzaju zeleni razvoj i nacionalnu transformaciju. Kroz prostorno planiranje, borbu protiv klimatskih promena na lokalnom nivou, upravljanje potrošnjom energije u javnom sektoru, sisteme optimalne potrošnje energije, urbanumobilnost, izradu intermodalnih čvorišta i saobraćajne infrastrukture, izradu lokalnih strategija o energiji i klimi, uvođenje na prirodi zasnovanih rešenja kroz ozelenjavanje urbanih površina, integrisanje procena uticaja na životnu sredinu u urbani razvoj i planiranje širenja urbanih naselja, upravljanje otpadom, tretman komunalnih kanalizacionih voda, kao i kroz mnoge druge mere. Ključni element za realizaciju ciljeva Zelene Agende jeste jačanje saradnje među lokalnim samoupravama u regionu i obezbeđivanje povratnih informacija kroz vertikalnu koordinaciju, kako bi se podržao postupak kreiranja politika.

Otežavajuće okolnosti u sprovođenju zelenog razvoja je nedostatak svesti građana, znanje i iskustvo, pristup finansijskim sredstvima, mogućnost primene mera zaštite životne sredine i brz i učinkovit odgovor na uticaje klimatskih promena. Takođe, nivo zaduženosti lokalnih samouprava, pre svega za goruće probleme zaštite životne sredine, kao što su upravljanje otpadom i tretman otpadnih voda, je takav da je potrebno uspostaviti okvir međuopštinske saradnje, kako bi se standardizovao pristup investicionim fondovima, primenili primeri najbolje prakse za ostvarivanje ciljeva Zelene Agende, koja je obavezujuća za sve aktere Zapadnog Balkana.

KLIMATSKI PAMETNA LOKALIZACIJA

Klimatski pametna lokalizacija predstavlja važan put za prilagođavanje na klimatske promene na lokalnom nivou, kao i za ublažavanje efekata staklene bašte. Postoji niz razloga zbog kojih bi relevantne lokalne strukture trebalo da se proaktivno uključe u trasiranje tog puta na klimatski pametan način.

Gradovi moraju planirati mere za smanjenje rizika, ali i sistem za izgradnju otpornosti i prilagođavanja na novonastale klimatske faktore. Ciljevi klimatski otporne lokalne zajednice su da sistemi, usluge i ljudi odgovore na krizu u što kraćem vremenskom periodu, da umeju da upravljaju promenama i pritiscima i da nastave život posle krize. Klimatski pametna lokalizacija je strateški odgovor na elemente planiranja smanjenja rizika i izgradnju otpornosti, kao i za realizaciju postupaka ublažavanja I prilagođavanja na klimatske promene.

Sa dobro izabranom i osmišljenom niskougljeničnom strategijom, lokalne samouprave treba da postanu inkluzivnije, bezbednije, otpornije i održive do 2030. godine, što će direktno doprineti postizanju cilja održivog razvoja. Danas je sve veći broj gradova koji su posvećeni smanjenju lokalnih rizika od katastrofa/klimatskih uslova i građenju otpornosti na klimatske promene, uz sve veći broj gradova koji dokazano poboljšavaju svoju otpornost primenjivanjem smanjenja rizika od katastrofa, prilagođavanjem klimatskim promenama i/ili planovima otpornosti i preduzimanjem postupaka za unapređenje mitigacionih parametara, kao i sve veći broj globalnih i regionalnih partnerstava za saradnju i podršku za gradove duž plana otpornosti.

Pametna lokalizacija podrazumeva partnerski odnos više različitih organizacija, lokalnih mreža i organizacija za podršku. Strategije i planovi za smanjenje rizika od katastrofa, ne mogu sedonositi izolovano. One moraju biti u globalnim okvirima, kako bi se bavile višestrukim, sistemskim rizicima različitih proporcija sa kojima se suočavaju gradovi, i kako bi se smanjio teret gradova u smislu planiranja, nabavljanja resursa i izveštavanja.

Apsolutni prioritet klimatski pametne lokalizacije je da prilagodi svoju klimatsku politiku, postavi lokalne ciljeve u oblasti ublažavanja efekata i prilagođavanja klimatskim promena, u skladu sa ambicioznim planovima EU za tranziciju do 2030. Takođe, lokalne zajednice treba da pripreme svoju infrastrukturu za transponovanje paketa “Spremni za 55% (Fit for 55)”, usklađivanje sa Strategijom EU o adaptaciji na klimatske promene, i obezbeđivanje brze zelenu transformaciju svih sektora, prvenstveno onih sa visokom emisijom ugljenika.

Karbonska neutralnost do 2050. godine predstavlja ozbiljan zahvat, što lokalne zajednice obavezuje na razvijanje i usvajanje dugoročnih strategija razvoja svih strukturnih elemenata u pravcu niske emisije gasova staklene bašte, a sve u skladu sa odredbama Zakona EU o klimi, Uredbom o upravljanju i drugim elementima okvira politike EU u oblasti klime, i da ih usvoje bez odlaganja, najkasnije do 2025. U ovim dugoročnim strategijama, akcenat treba da bude na dekarbonizaciji sektora sa visokim nivoom emisije ugljenika, gde su najdominantniji sektori energetika i saobraćaj. Takođe, lokalne strategije treba da utvrde ciljeve smanjenja emisija za sve privredne aktivnosti povezane sa sektorima saobraćaja, visokogradnje, sektora poljoprivrede, industrije i upravljanja otpadom.

Društveno prihvatljiv i klimatski pravedan proces postepenog napuštanja konvencionalnih izvora energije, zahteva multidisciplinarni pristup i različite aktere iz oblasti politike, biznisa i zaštite životne sredine, uključujući predstavnike privrednih grana i preduzeća koja će biti pogođena ovom tranzicijom, sindikate zaposlenih i ostale zainteresovane strane iz redova građanstva. Rezultat ovih aktivnosti treba da bude Lokalna Niskougljenična Strategija sa Akcionim planom.

Klimatske-promene-864x576-1

ULOGA PRIRODNIH KLIMATSKIH REŠENJA U BORBI PROTIV KLIMATSKIH PROMENA I DALJE JE SUŠTINSKA!

Procene za region kome pripada Srbija govore o visokom nivou ugroženosti, ili potencijalne ugroženosti, usled promena klime. Predviđa se da će porast temperature negativno uticati na dostupnost i kvalitet hrane, širenja bolesti i dostupnost vodnih resursa. Takođe, predviđa se da će klimatske promene uticati na hidrologiju rečnih slivova. Očekuje se da će se učestalost pojava stogodišnjih voda povećati u kontinentalnoj Evropi, ali će se smanjiti u nekim delovima severne i južne Evrope do 2100. godine. Kada se govori o mogućnosti sagledavanja nivoa ranjivosti usled klimatskih promena, sve ukazuje na to da se Srbija i Zapadni Balkan suočavaju sa velikom verovatnoćom nastavka porasta temperature, zajedno sa učestalijim i dužim periodima suša i poplava.

Bez velikih ulaganja u prirodna klimatska rešenja danas jasno je da ne možemo ograničiti porast globalne temperature ispod 2 °C i postići neto nulte emisije do 2050. godine, što je cilj postavljen Pariskim sporazumom. Najvažnije je da ulaganja u prirodna klimatska rešenja moraju biti dodatak, a ne umesto transformacije energetskog sektora. Međutim, sektor zemljišta je jedini sektor koji može preći od neto izvora emisija do neto ponora. Trenutna upotreba zemljišta je odgovorna za četvrtinu emisija gasova staklene bašte danas, ali bi mogla doprineti do trećine smanjenja emisija potrebnih do 2030. godine.

Prirodna klimatska rešenja mogu isplativo da obezbede otprilike trećinu klimatskih akcija potrebnih do 2030. godine i za razliku od drugih tehnologija za uklanjanje ugljenika sada su dostupna i dokazana.

Globalno-zagrevanje-5

Brojni podaci u tekstu dobijeni su zahvaljujući dokumentu “Analiza klimatskog okvira”, koji je nastao u okviru projekta “U SUSRET KLIMATSKOJ PRAVDI” koji valjevski ogranak Evropskog pokreta u Srbiji sprovodi u partnerstvu sa članicama Mreže Evropskog pokreta iz Leskovca, Kraljeva, Kruševca, Sremske Mitrovice i Beograda. Projekat je deo EKO-SISTEM programa koji realizuju Mladi istraživači Srbije, a podržava Vlada Švedske. Osim “Analize klimatskog okvira”, dobijeni su i “Klimatska strategija” Mreže Evropskog pokreta u Srbiji, kao i “Monitoring klimatskih politika” i “Unapređenje lokalnih klimatskih politika kroz izbor i vrednovanje kriterijuma za ocenu ranjivosti na klimatske promene”.

Svi navedeni dokumenti predstavljaju dobru osnovu za pokretanje dijaloga u zajednici i na lokalnom nivou, kako bi se jasno utvrdili uzroci, posledice i šta svi zajedno možemo da uradimo kako bi se umanjili loši efekti klimatskih promena. Od donosioca odluka na lokalnom nivou očekuje se da što pre prepoznaju ozbiljnost klimatskih promena koje već svi odavno živimo, osećamo, trpimo i prilagođavamo im se. Mreža Evropskog pokreta može ponuditi alate koji bi pomogli da se na lokalnom nivou pokrenu javne politike za hvatanje u koštac sa klimatskim promenama i njihovim posledicama.

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *