Promovisana psihobiografija vojvode Živojina Mišića – Čovek po meri šinjela sa karakterom idealnog vojnika

Nije slučajno da je baš Valjevo odabrano za početak života knjige “Čovek po meri šinjela – psihobiografija vojvode Živojina Mišića”, psihijatra i psihoterapeuta dr Aleksandra Misojčića. U nedelju, 11. juna, u Svečanoj sali Osnovnog suda u Valjevu je po želji autora, održana prva promocija ove knjige o ličnosti koja je obeležila naš kraj, jedno vreme, o ličnosti koja je oduvek izazivala velike emocije u našoj zemlji i narodu.

“Želja mi je bila da promocija knjige počne u kraju čiji je predstavnik ceo svoj život bio vojvoda Živojin Mišić. On je pravi predstavnik svog kraja, svog vremena, svog Valjeva. Čitajući o njemu shvatio sam da ne poznajem ni Struganik, ni Ribnicu, ni tamo gde je kobila Singulja išla, ni tamo gde je koze čuvao, pa je red da upoznam njegovu i našu Srbiju, a kako sam upoznavao valjevski karakter, došao sam do zaključka da nekako i ne priliči da Valjevci idu na Dedinje da slušaju o Mišićima, nego da nas dočekaju na svom pragu”, kazao je u svom obraćanju valjevskoj publici Aleksandar Misojčić.

Nakon velikog uspeha njegove knjige “Grad – psihobiografija cara Dušana”, kojom je ušao u svet ovog žanra, Misojčić se odvažio i otišao korak dalje posvetivši se ličnosti vojvode Živojina Mišića.

“Njegov karakter je zaista višeslojan, tri glavna oslonca njegovog životnog narativa su porodica, kraj iz kog potiče, i kasnije grupni, vojni identitet, koji u potpunosti prihvata i čini deo lične personalizacije tog čoveka. Kroz ceo život ostaje lojalan ovim vrednostima, ne napušta ih, nekad čak pomalo rigidno i uporno insistira na njima. Ali, ne treba zaboraviti da se radi o čoveku koji je bio učesnik šest ratova, koji je u jednom hroničnom borbenom grču celog života. I taj hronični borbeni grč zapravo čini da neke njegove vrednosti možda budu i vidljivije i jasnije i rigidnije nego da je živeo u mirnodopsko vreme. On je, nažalost, živeo u vreme ratova, bio je narodni vojnik, pa je postao i narodni vojvoda. Vojnici su ga često jednostavno zvali Žuća, sa malo kojim komandantom su imali tako blizak odnos”, podsetio je autor knjige kome je delo “Moje uspomene” vojvode Živojina Mišića bilo dragoceno izvorište podataka, kroz koje slavni vojskovođa, u smiraj života svodi račune u bolesničkoj postelji, po sećanju.

“Ne može biti veće dragocenosti. To je bilo zaista zadovoljstvo čitati, posebno iz ugla psihoterapeuta. To je bukvalno jedna nezaslužena čast, kao da nam je ostareli vojvoda pokucao na vrata i probao da ispriča svoj život”, naglasio je Misojčić, koji se u svojoj knjizi trudio da kroz poglavlja zasebno prikaže određene osobenosti, karakteristike ličnosti vojvode Živojina Mišića.

“Mišićeva narav nije bila baš meka. On je u periodima mira, baš zbog te britke naravi imao određenih problema. Uvek je u miru sklanjan, samo su se u ratu sećali da ne mogu bez njega. Bilo je rivaliteta između njega i vojvode Bojovića. Ali, Mišić nas je toliko zadužio veličinom svog dela i svoje ličnosti da možda danas s pravom pričamo o njegovim lepšim stranama. U knjizi se, međutim, mogu naći određeni elementi o kojima bih u psihoterapeutskom razgovoru insistirao da pričamo. On je bio komandant koji je inicijativu svojih podređnih nekako odobravao i nije kažnjavao. Doduše, i preduzimao je samoinicijativu, nije mnogo ni pitao. Ima nekoliko primera kada je on na svoju ruku preduzimao neke akcije, koje su možda bile mimo šablona. Zanimljivo je da se neke osobenosti Živojinovog karaktera u potpunosti poklapaju sa naučnim radovima koji se bave slikom takozvanog idealnog vojnika. Ako je Mišić bio tipičan predstavnik našeg naroda iz tog vremena i ako se neke njegove karakterne crte danas poklapaju sa slikom željenog idealnog vojnika, onda možemo možda jednim delom opisati i razlog nekih naših velikih vojnih uspeha iz tog doba”, istakao je autor knjige “Čovek po meri šinjela”.

Misojčić kroz ovo delo nameće jedno značajno pitanje – koja je razlika izmđu nas danas i nas nekad, da li je to zapravo jedna očekivana evolucija jednog naroda, ili je to jedan upozoravajući diskontinuitet?

“Nisam dao odgovor na ovo pitanje, ostavljam ga otvorenim. Ali, u svakom slučaju, bilo šta od ovo dvoje bilo, verujem da je Živojin Mišić svetla figura naše prošlosti i zapravo jedan od kamena temeljaca naše nacionalne svesti. I svakako jedan uzor na koga se možemo ugledati, kada dođu teška vremena. Upravo ona u kojima je i Živojin Mišić živeo!”

Držeći se i istorijskih činjenica, autor je uspeo da zadrži autentičnost kroz lirske uvode koji imaju za cilj da daju sliku vremena u kom je vojvoda živeo, a koje je publici kazivao bard srpskog glumišta Petar Božović, dok je stručne delove čitala glumica Tamara Aleksić.

Neuropsihijatar dr Časlav Hadži Nikolić ukazao je na iskorak i inovativnost koju je autor ovom knjigom napravio, a ujedno pokušao i da odgovori na pitanje koje je autor postavio i ostavio otvorenim:

“Mislim da iz cele knjige izranja veza ove generacije sa prošlim generacijama. To je jedan antropološki poduhvat, osvežavanje kulturnog i istorijskog sećanja. Ovo je knjiga sadašnjosti, ali i budućnosti, koja će sutra postati sadađnjost. Antropološka psihijatrija zna da je srž svake kulture njena nacionalna svest. Ova knjiga revitalizuje tu nacionalnu svest. Pristup koji ima dr Misojčić pomaže da revitalizujući tu svest nekako utičemo na sadašnji momenat, da pomognemo u savladavanju sopstvenog samoporicanja. Mislim da je to odgovor na pitanje šta je smisao ove knjige. Revitalizacija sećanja, njihova rekonstrukcija na način koji može da pomogne sadašnjim generacijama”, konstatovao je dr Hadži Nikolić i pojasnio publici da psihobiografi ne traže dijagnozu, već odgovor na pitanje zašto je i kako neka značajna ličnost postala ono što jeste. Jedan od takvih trenutaka koji daje odgovor na to pitanje je, smatra dr Hadži Nikolić, sudbonosni, potresni trenutak kada se vojvoda Živojin Mišić u Solunu rastaje sa svojim sinom, možda zauvek, i želi da mu da nešto što je za njega u tom trenutku najdrgocenije – datum ofanzive saveznika. To je brušeni dijamant za Živojina Mišića, to je momenat koji identifikuje vojvodu Mišića kao vojnika.

“Misojčić je u psihobiografiju uveo antropologiju, jer bez toga se ona ne bi mogla razumeti. Mišić je bio identifikovan sa vojskom, ona je za njega bila porodica. Starešine su bile autoriteti, zamena za roditelje, one blagonaklone, ali neprikosnovene autoritete. Vojska i Mišić su bili jedno. Ali, Mišićeva vojska nisu bili marinci, legija stranaca, već je to bila selljačka vojska. Vojska srpskog seljaka. Vojvoda Mišić, citiram autora, ne gleda seljaka kao pojedinca, nego kao paradigmu kulture iz koje je on potekao. Da bi razumeli vojvodu Mišića, moramo da razumemo srpsku vojsku. Jedno celo poglavlje u knjizi je posvećeno srpskoj vojsci. A, da bismo razumeli srpsku vojsku, moramo da razumemo srpski narod, iz koga je ona potekla”, ukazao je prof. dr Časlav Hadži Nikolić.

Koliko ova knjiga oslikava jedno vreme i istorijski trenutak, odgovorio je prof. dr Vladimir Krivošejev, istoričar-kulturolog, naglasivši da je veoma teško sagledati neki događaj iz prošlosti ako se ne oslonimo na saradnike iz drugih oblasti.

“Ono što su vekovima istoričari potencirali, to je akcenat na vojnoj, političkoj, diplomatskoj istoriji, to je kasnije počelo da se naziva istorija dvora, istorijom štabova. Istorija običnog čoveka bila je zapostavljena. Tek od sredine prošlog veka počinje da se razvija takozvana društvena istorija i od tada istoričari se u sve većoj meri oslanjaju na radove svojih kolega i saradnika antropologa, etnologa, sociologa, filozofa, ali i psihologa, psihijatara i psihoanalitičara, naročito kada se rade biografije. U početku njihova pomoć je bila usputna, oni su bili kao neka vrsta veštaka, ili svedoka, koji pomažu istoričaru da stekne neki svoj stav. Vremenom, njihova uloga postaje sve veća i od klasičnih psiholoških aspekata političke i vojne istorije počinje da se razvija poseban element psihobiografije, koje u svetu nisu nepoznate, nisu ni česte, a u Srbiji su pionirski poduhvati”, ukazao je prof. dr Krivošejev.

Psihobiografija kao književni žanr

Psihobiografija nije istorijska knjiga, nema tu preciznost, tačnost, ni sveobuhvatnost koju imaju istorijske knjige, vež je slika čovek”, objasnio je autor knjige “Čovek po meri šinjela”. Traže se one sekvence u istorijskim delima koje govore o karakteru, moralu, sistemu vrednosti, životnim prioritetima jednog ćoveka, u krajnjoj liniji o njegovom odnosu sa majkom, ocem, ženom, decom…

“Psihobiografija podrazumeva analizu priznatih istorijskih podataka kroz prizmu psiholoških teorija s ciljem da se opiše jedna od hipoteza kakvog karaktera je bila ta istorijska ličnost. Naravno, i psihoterapeut i psihobiograf teže da imaju jednu dozu neutralnosti, ali to nije moguće. Prvu psihobiografiju napisao je Sigmund Frojd o Leonardu Da Vinčiju i ona je vrlo kritikovana. Smatralo se da je autor bio pristrasan. Slično je prošla i psihobiografija Vudroa Vilsona, a verovatno najbolja i najobjektivnija psihobiografija napisana je o Gandiju i dobila je Pulicerovu nagradu i najpoznatije je delo iz ove oblasti. Psihobiografija nije istorijska knjiga, nije njeno da se bavi apsolutnom istinom. To je jedna od kreacija karaktera jedne ličnosti i ako sam bilo koga inspirisao da razmišlja o tome kakav je Živojin Mišić bio čovek, onda smo uspeli”, poručio je Misojčić.

B. M.