„Ovo društvo i podneblje bremenito je problemima i nekao mi je teško da zamislim da kada se probudim ujutru i vidim sve što vidim i čujem sve što čujemo, sednem i pišem istorijski viteški roman iz naše slavne srednjovekovne istorije. Ja imam potrebu da komuniciram sa čitaocima o nečem drugom“, poručio je sudija Apelacionog suda u Beogradu, pravnik i pisac Miodrag Majić na promociji svog poslednjeg romana „Rudnik“ pred valjevskom javnošću. Ne pamti se da je promocija neke knjige izazvala toliku pažnju u našem gradu. Da li je interesovanje javnosti bilo toliko zbog Majićevog književnog rada ili je pak želja Valjevaca bila da uživo čuju čoveka koji je poslednju deceniju izuzetno prisutan u javnosti, poznat po svojim otvorenim stavovima o korupciji, nepotizmu, političkim pritiscima u pravosuđu, ali i svim aktuelnim dešavanjima u našem društvu? Reklo bi se, i jedno i drugo.
Kada je reč o Majićevom književnom opusu, pre romana Rudnik, napisao je i romane Deca zla, po kome je urađena televizijska serija koja se ovih dana emituje na kanalu HBO i koja izaziva odlične reakcije javnosti, zatim Ostrvo pelikana, kao i zbirku priča U ime naroda.
„Rudnik“, prati sećanja glavnog junaka na putu ka istini, a to je i priča o multinacionalnoj kompaniji koju su mnogi povezali sa kompanijom Rio Tinto, ipak kako autor otkriva, to nije bila njegova namera.
„Moja želja je bila da samog čitaoca nateram da razmisli da li je on Bogdan Banjac, u kojoj meri mora da bude lud da bi shvatio realnost, ili u kojoj meri mora da se pravi lud da bi preživeo, ili je stvarno lud… Svako delo se može čitati na sasvim različite načine i svako čitanje dela je legitimno, zato ima i onih koji se ljute što roman nije išao u pravcu Rio Tinta. Bogdanu je ponuđeno milion dolara za imanje koje mu ništa ne znači, ali ga je baka testamentom zamoloila da ga ne prodaje. On se nalazi pred dilemom, kao i mnogi ljudi koji prodaju dušu đavolu i za mnogo manje, i tada kreće putem prave spoznaje sebe, a da biste spoznali šta niste i šta ne treba da budete, nekad je potrebno sići do dna. Svaki čovek kada bira put nepogrešivo zna koji je pravi, zna gde ne treba ići, ali ono što đavo nudi je suviše primamljivo pa nalazite opravdanja da tim putem krenete, a na kraju tog puta je uvek „rudnik“, otkriva Miodrag Majić, autor romana koji je već prodat u preko 35.000 primeraka.
Parola kojom se vodi u životu, jedna je od važnijih poruka romana i glasi „nikad ne zatvaraj oči pred onim što vidiš“. Pisac je mišljenja da će neko morati da „siđe u taj rudnik“, da li mi, da li generacije koje dolaze…
„Život u laži, pokopavanjima, očas posla prođe. Kad se okrenete, vidite da su vas obmanuli, da su vam ponudili „milion evra za plac, livadu“ i da je najlepša i najbolja stvar koja vam se desila bila najgora stvar koja vam se desila. Na svakom ostaje da vidi da li će uspeti da se otrgne tim neodoljivim ponudama i da ostane veran pravcu sopstvene savesti, uverenja, inata i borbe. Mislim da čovek mora da sluša te svoje glasove, jer duboko verujem da svaki put zapravo znamo koji je put pravi, samo što lažemo sebe da imamo razloga da idemo drugim putem! Neverovatni smo kada lažemo sebe, tu smo nenadmašni. Budististička izreka kaže „kad ne znaš koji je put pravi, izaberi najteži, taj je pravi“ i to se puno puta pokazalo kao tačno! Obično su pogrešne staze lagane“, poručio je prisutnima sudija Miodrag Majić, kome se, kako je otkrio, pisanje javilo kao medijum da gomilu prikaza, slika, svakodnevnih saznanja koja je sticao u sudnici, iznese u javnost.
„Svaki dan izlazite u sudnicu da nekoga kažnjavate što je ukrao burek, novčanik, nosio pištolj, imao džoint, to jesu krivična dela, a onda, paralelno sa tim svetom gledate jedan nakaradni svet, daleko opasniji, svet korupcije, visokog kriminala, i ne znate šta ćete s tim, a osećate ujutru kada dolazite na posao da vi tu kažnjavate možda ne prave krivce, a nemate mogućnost da kaznite one koji jesu. To kod nekih ljudi stvara ništa, a kod nekoga mučninu. Kao hrana – ja jedem jako ljuto, moja žena bi umrla kada bi to pojela, različito smo baždareni. Pisanje je postalo neka vrsta moje terapije na te „preljute papirke“ koje sam svakodnevno jeo, za koje moj želudac nije bio baždaren. U fikciji sam mogao da kažem i govorim puno stvari koje znam, koje vidim ne samo kao sudija, nego i kao neko ko već dosta dugo živi i puno stvari za koje mi se čini da mogu da probude i pokrenu i druge koji osećaju sličnu vrstu nesaglasja između onoga što vide i onoga što mogu da učine ako o tome ne progovore“, objasnio je Majić i citirajući Hemingveja „ni jedan čovek nije ostrvo“ poručio da kada neko istupi, ljudi kao lavina krenu da se priključuju.
„Te lavine još uvek nema, ali je dobro što su ljudi počeli da izlaze iz ljuštura, potpune zatvorenosti i straha i da shvataju da im niko nije poklonio mozak, život, to je njihovo. Kad to shvate onda se okuraže i ja verujem da će se to dešavati sve više i više, jer ovako je nepodnošljivo. Prvi korak je kako da oslobodite ljude da to ispolje na sebi primeren način, ne traži se od svakog isto, neko da izađe i glasa, neko da kontroliše, neko da dokumentuje ako mu koleginicu neko maltretira, mnogo je načina na koji se može osvestiti čovek i shvatiti da su ga potpuno skrajnuli. Ne postoji idealno, ali ovo je nakaradno, a tu je ogromna razlika. Mi smo uvereni da apsolutno ništa od nas ne zavisi, niti će ikada.. Moramo da se oslobodimo ove apatije, da se prenemo, da shvatimo da imamo jedan život, da nam ga niko nije poklonio, da nađemo snage u sebi i shvatimo da je ovo naša zemlja, da je niko neće popraviti umesto nas! To pokušavaju i moje knjige na neki drugačiji način, a i moj javni rad – da kažem ljudima: „Oslobodite se!“ Prvi korak je da se čovek oslobodi, jer mi smo generalno zarobljeno društvo!“, rekao je Miodrag Majić gostujući u našem gradu.
I. M.
Be First to Comment