O RODNO OSETLJIVOM JEZIKU, POZORIŠTU, IDILI I SREĆI I RAJSKIM UMOVIMA – „BOOKa U DVORIŠTU“ I OVOG LETA PODSTAKLA NA RAZMIŠLJANJE I DIJALOG!

Razgovorima na teme standardizacije srpskog jezika, promenama u pravcu rodne ravnopravnosti, o ulozi pozorišta u 21. veku i drugim zanimljivim pitanjima nastavljena su druženja u okviru manifestacije „BOOKa u Dvorištu“. Teme koje su navele publiku na razmišljanje, ali i na konstruktivan dijalog sa učesnicima još jednom su pokazale da je koncept ove manifestacije i te kako potreban valjevskoj publici, željnoj kritičkog mišljenja i razmene ideja.

Karakteristika svakog standardnog jezika jeste izvesna konzervativnost – ne možemo svaki dan unositi promene u jezik koji se razvija isključivo u skladu sa svojim gramatičkim sistemom, sa svojom strukturom i u skladu sa društvenim potrebama, pojasnio je prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika govoreći na temu standardizacije srpskog jezika i o promenama koje se pokušavaju uvesti kao plod ideološkog pritiska koji dolazi izvan našeg društva, naše kulture, realnosti, ocenio je on.

„Ne može neko sa strane diktirati razvoj jezika, ubrzavati kao ni usporavati njegov razvoj, unositi po svojim željama inovacije! Najnoviji i najlošiji primer jeste upravo bio pokušaj ideologije o tzv. rodno osetljivom jeziku, da unese takve inovacije kakve ne poznaje civilizacija, da je nekada neko na jeziku vršio intervenciju, inžinjering odnosno nasilje. Jezik se razvija, donosi novo u skladu sa onim novim u društvu koje treba da opslužuje, a mi lingvisti smo samo da to pratimo i unesemo u skladu sa prirodom i strukturom jezika“, pojasnio je prof. dr Sreto Tanasić, a na pitanje ko može sprečiti te nepoželjne promene jezika, kaže struka, kulturna javnost zajedno sa jezičkom praksom!

„U pitanju je jedna vrsta čudnovatog laboratorijskog upliva u srpski jezik jedne vrste neobičnog jezičkog inženjeringa. Po prvi put se desilo da neko spolja pokušava da menja strukturu standardnog jezika nekakvim političkim dekretima, a da se pri tome to još dodatno i zakonski propiše“, ocenio je njegov sagovornik prof. dr Aleksandar Milanović uz konstataciju da se na pojedinim primerima jasno vidi da ljudi koji odlučuju o rodno osetljivom jeziku ne znaju srpsku realnost, običaje, postavke srpske kulture!

„Čini mi se da dolazimo sebi, da se vraćamo srpskom jeziku i ako je negde lepo da se to kaže, onda to treba reći u Valjevu. Vraćamo se kao društvo maternjem jeziku i kulturi na pravi način i nadam se da će ovaj eksperiment brzo otići u istoriju, mada neke naznake govore da ne treba biti preterano optimista, čini mi se da se taj rodno osetljiv jezik pokušava nametnuti kroz kodeks novinara, neke odluke Univerziteta itd., ali ako ostanemo ujedinjeni u borbi za čistotu srpske misli, jezika i kulture da ćemo sve to sprečiti ma koliko bili jako ideološki uticaji koji dolaze sa strane“, zaključio je Milanović.

Pozorište je alternativa, jer mora da se suprotstavi industriji zabave. Teatar je prostor za razmišljanje, preispitivanje, za napor volje i osećaj lepote jedinstvenog doživljaja, a ko bi mogao bolje o tome govoriti doo književnik i direktor Bitef teatra Miloš Latinović. Svojevremeno, Latinović je učestvovao na tribini o potrebi postojanja profesionalnog pozorišta u Valjevu koja je priređena u holu Centra za kulturu i tom prilikom izneo konstruktivne predloge i preporuke, ali nažalost, nismo daleko odmakli.

„Valjevo zaslužuje profesionalno pozorište, jer ima dovoljno kadrova, ljudi koje prepoznajemo izvan Valjeva, ali bih voleo da budu i ovde i da ih gledamo na sceni u Valjevu. Publika postoji, postoje reditelji, glumci, scenografi, ali ne postoji ono što Valjevo kao sredina ili okrug Kolubarski može da da Srbiji. Vi ste sada samo recipijenti. Nije poenta samo da u Valjevo stigne neka pozorišna trupa, da se uživa u toj predstavi, nego da se i odavde pošalje neki znak, neki stav, razmišljanje, sugestija o životu, umetnosti, kulture. Nekada su bile popularne komedije miljea. Zar Valjevo nema svoj milje o kome bi trebalo progovoriti kroz pozorišnu umetnost! Nadamo se da ćemo inicirati nekad nešto i da će se nekada to i desiti jer zaista ovakav grad, grad kulture zaslužuje da ima svoje profesionalno pozorište“, poručio je Miloš Latinović ukazavši na značaj pozorišta za jednu sredinu, za jedno društvo.

„Pozorište od nas traži angažman i to je ono što moramo da uvažimo kao pozorišna publika. Pozorište nije nešto što mi zovemo opuštanjem ili da budemo banalni, lakom zabavom, čak i kad gledate najjednostavniju komediju ona vas tera na određeno razmišljanje, i tu ima podteksta za neka naša ponašanja, stavove, odnose među ljudima. Pozorište nas i tada tera da razmišljamo o tome šta radimo, a pogotovo neki ozbiljni komadi koji od nas traže da budemo drugačiji, hrabri, decidniji, traži angažman jedne osobe ili neke grupe“, ocenio je Latinović navodeći primer predstave „Antigona“, novo čitanje, koja ukazuje na to da smo izgubili aktivističku nogu, kritički stav o sebi, porodici, poslu pa i o društvu u kome živimo.

„Nemoguće je živeti bolje ako nemate neki prethodno kritički stav prema stvarima koje činite ili ih pratite. Ne sme biti kritizerski, bez argumentacije, bez tvrdih uporišta, dokaza, nego da imate kritički stav o određenoj temi, ali argumentovano. Mi to više nemamo, i to nije samo u Srbiji, naša civilizacija ne poznaje kritički stav, sve je lepo, umiveno, sve je fantastično, a nije. U potaji komentarišemo da to što smo nahvalili nije tako. To pozorište ne dozvoljava, ali ni kultura u celini! Ako čovek ima neki odnos aktivnistički u kulturi, ne samo da deluje kao kulturni radnik ili umetnik, nego da je učesnik time što čita, gleda predstave, ide u bioskop, onda je to nešto što bi trebalo da ga oplemeni i da šansu da ima jedan kritički stav o životu“, zaključio je Latinović.

Njegov sagovornik, književni kritičar i esejista Mladen Vesković konstatovao je da je jednoj sredini pre svega neophodno da ima domaću dramsku produkciju, da ima dovoljno kvalitetne savremene dramske pisce, ne da se stalno naslanjamo na Steriju, Nušića, Joakima Vujića, već da imamo svest da i danas među nama postoji veliki broj kvalitetnih savrmenih dramskih pisaca, poput Latinovića, Aleksandra Jugovića, Vladimira Kecmanovića, jer ono što dramska umetnost može u sat, dva na sceni da pokaže širokoj publici je verovatno nešto što u tom kvalitativnom umetničkom kapacitetu gotovo da ni jedna druga umetnička forma ne može. Upravo u tome dramski pisac, scenograf, reditelj daju svoj najveći umetnički doprinos u shvatanju sveta u kome živimo, smatra Vesković.

Za poslednje veče, organizatori manifestacije su se odlučili da sa publikom podele Rajski um Dragana Stojanovića, književnka i profesora emeritusa, asocirajući na njegovo delo Rajski um Dostojevskog. Publika je upoznata sa njegovim delima „O idili i sreći“, „Urednik od iskustva“, „Lepa bića Ive Andrića“ i „Rajski um Dostojevskog“.

„Raj kao mesto, zamišlja se kao vrt, da li postoji ili ne, ali ono što je mnogo važnije, raj kao stanje duše, stanje čoveka, njegovog bića i to može da bude i u nekim groznim okolnostima, gde nema ni ruža, ni vedrog neba, a ti si u svojoj duši u raju, i obrnuto, možeš da budeš u najlepšem vrtu, a da je u tebi sve grozno. Idila je tu shvaćena kao upitomljeni svet, gde svako biće može da se ispolji do kraja svojih mogućnosti, a da ne ugrozi ni jedno drugo oko sebe, što je nemoguće u stvarnosti, ali možda postoje neka umetnička dela gde je to tako prikazano i zato u novija vremena, u poslednjih 200 godina, to nije baš na ceni u umetnosti“, pojasnio je svoja stanovišta Dragan Stojanović, čiji je rajski um, kako je rekao, uokviren nekim malo crnjim, tamnijim iskustvima i doživljajima, ali i nekim vrlo svetlim, što se bolje vidi u njegovim stihovima.

Svojim književnim opusom i naučnim radom profesor Stojanović je život posvetio literaturi i njenom proučavanju, a za kraj ovogodišnje sezone „BOOKe u Dvorištu“ poslao je jednu važnu poruku:

„Hermeneutika, veština tumačenja – šta je drugo nego da vi čitate, ali ne bilo šta, đubreta ima dosta, nego čitate ono što vredi čitati i spontano sebi tumačite, tražite šta je smisao toga. U jednom trentuku ta interpretacija postaje autointerpretacija, počinjete samog sebe da razumevate drugačije, šire, bolje… Treba čitati ne da bi izigravali kulturnog čoveka, nego to je obogaćenje bolje nego da si stekao milion dolara, ali ajde ti sad to reci ljudima!“

B. M.