Ko ne vidi teatar stvarnosti, ne vidi ni stvarnost

U Modernoj galeriji Valjevo juče je u prisustvu brojne publike otvorena samostalna izložba akademskog slikara Slavka Krunića pod nazivom „Dvojnost portreta“. Na otvaranju je nastupio svetski poznati lautista i gitarista Edin Karamazov koji je tom prilikom izveo Bahovu „Svitu“.

Pre tačno deset godina akademski slikar Slavnko Krunić izlagao je svoja dela u Modernoj galeriji i ta izložba je prethodila izložbi u Beogradu. Tako će biti i ovaj put, otkriva slikar koji samostalno izlaže od 1999. godine i za to vreme priredio je više od trideset samostalnih izložbi, od čega tri u valjevskoj Modernoj galeriji.

– U Beogradu takođe nisam izlagao deset godina, sledeće godine ću izlagati, što govori da je meni Valjevo glavni grad zaslugom Moderne galerije jer oni imaju poseban pristup. Osim što neguju izraz fantastike, oni su do te mere posvećeni svakoj izložbi da i to ulazi u polje fantastike! Direktor lično sa timom kustosa obilazi kolekcionare, prikuplja radove za izložbu, postavljaju je sami, mislim da je retka ta vrsta posvećenosti. Ja sam se tu našao kao deo te porodice, a oni su primetili da mi je na isti način stalo do galerije kao i njima – podelio je svoje utiske na otvaranju autor nestvarnih portreta nastalih u proteklih deset godina, koji su, kako otkriva, bili u privatnim kolekcijama i do sada nisu predstavljani široj javnosti!

Reč je o gleriji portreta koji čine dva segmenta, objekti konzerve i slike. U opusu ovog slikara portret kao tema je polazište za ispitivanje moguđnosti slike kao satire čije konotacije počinju imenovanjem i referencama na slikarstvo renesanse i broka. Atribut dvojnosti u nazivu izložbe otkriva da se portret ispoljava na dva načina i tu karakteristiku portreta prevodi u eksperiment koji treba da razotkrije svojstva ljudi i sveta.

– Možemo sagledavati sebe iz jednog ugla, a drugi ugao je onaj iz koga nas neko sagledava. Na ovoj izložbi gledamo sebe kroz taj tuđi portret. Portret je moje polje istraživanja, on me od studija drži i smatram da je najbolji način da se komunicira sa slikom upravo kroz taj pogled portretisanog lika. Do konzervi sam došao sasvim slučajno. Kada sam poslednji put izlagao u Beogradu 2014. godine imao sam dve izložbe. Jedna je bila retrospektivna, a kod druge sam insistirao da bude mali iskorak i onda sam uspeo da napravim te konzerve. Interesantno je kako publika reaguje, pita se da li su one zatvorene ili otvorene, opet neka dvojnost, kao što i naziv izložbe kaže – pojašnjava slikar i otkriva da inspiracija dolazi sama od sebe kada već postoji tema koja ga drži, ili kako reče „umetnost dolazi iz moći, a ne iz morati“!

Citirajući Ljubu Popovića koji je govorio da je slikarstvo muzika za oči, Krunić je ocenio da njegove slike nisu zvučne kao Ljubine, te je pozvao prijatelja iz Zagreba, svetski poznatog lautistu i gitaristu Edina Karamazova, koga je valjevska publika imala prilike da sluša na Džez festu sa Kaliope pre dve godine. Još jednu sjajnu sponu u umetničkom smislu napravio je autor izloženih slika pozvavši pisca Davida Albaharija da napiše tekst za katalog (s obzirom da nije ranije pisao za Modernu galeriju), jednu neobičnu „ljubavnu priču bez kraja“.

Tekst pod nazivom „Portreti majmuni“ napsao je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu dr Dragan Prole u kome je dao neka zanimljiva pojašnjenja. Naime, kako je podsetio u doba renesanse javljaju se prva dokumenta, a sa službenim izdavanjem zvaničnih dokumenata, ruku pod ruku, išla je i pojava lažnjaka, bezvrednih papira koji su pravljeni jedino sa namerom da nekoga zavedu, prevare, dezinformišu koji su nazivani „majmun“.

„Kada nekom danas na srpskom jeziku kažemo da nas ne pravi majmunom, nehotičmo ponavljamo renesansni protest protiv lažnog predstavljanja. Ideja portreta takođe je usmerena ne prikaz neke ličnosti, na pokazivanje njenog identiteta onakvog kakav je, bez iskrivljavanja i laganja. Posao portretiste sličan je poslu filozofa po tome što mora da apstrahuje od nekih sporednih vizuelnih momenata da bi bio u prilici da prikaže ono specifično, ono naročito neke ličnosti. Kada se sa tim pretera, od portreta nastaje karikatura. Karikatura nastaje i onda kada ličnost ne odlikuje baš ništa naročito. Krunićevi izmaštani likovi uvek su na distanci od postojećeg. Kao da nam saopštavaju da ko ne vidi teatar stvarnosti, ne vidi ni stvarnost. Najavljen je tako dolazak novog nezvanog gosta „glumačkog“ tipa postistorijskog subjekta koji iza svoje prividne rafiniranosti krije jednodimenzionalnog čoveka premodernog kova. Uglađena spoljašnjost je varka, pristojnost je puka poza!“, poručuje nam Krunić svojim delima, a otkriva dr Prole i dodaje:

„Kontekst u kojem se grade Krunićevi likovi može se opisati kao igra dvostrukosti, glumačkog karakterea, sveta koji skriva svoje pravo lice. Publici zato preostaje ili uloga denuncijatora, onih koji su sposobni da razotkriju lažne identitete i proniknu u lažne identitete i da proniknu u laž skrivenu iza maske, ili pak da sama postane žrtvom magičnog pogleda, prepuštajući se prividnoj toploti boja i skoro nametljivoj bezazlenosti prikazanih likova“.

Hoćete li proniknuti te lažne identitete, shvatiti šta se krije iza maski ili ćete jednostavno uživati u lepoti ovih renesansnih, besprekornih portreta, „idealizovanih poput nekadašnjih svetaca“, odlučite sami. Izložba je otvorena do 20. maja!

B. M.