KNJIŽEVNIKU BRANKU ANĐIĆU U BRANKOVINI DODELJENA NAGRADA ZA NAJBOLJI PUTOPIS – Potraga za utopijom kao potraga za sigurnom kućom

U porti Crkve Svetih Arhangela u Brankovini u četvrtak je po deseti put dodeljena nagrada “Ljubomir P. Nenadović” za najbolji putopis na srpskom jeziku, ovoga puta književniku Branku Anđiću koji je srpsku književnu putopisnu tradiciju nastavio svojim delom “Na mapi utopije” objavljenoj u izdanju Lagune.

“Od antike i Herodota do danas, opstala je čovekova potreba za saznavanjem i razumevanjem sveta van granica njegovog najbližeg okruženja. Uvek će postojati putovanja, putnici i putopisci, bez obzira na motive i vreme, i zbog toga nagrada koju dodeljuje Biblioteka ima budućnost”, poručila je na jubilarnoj 10. svečanosti dodele ove nagrade, jedinoj te vrste u zemlji, direktorka Matične biblioteke Violeta Milošević i dodala da su veliku podršku, od momenta ustanovljavanja nagrade pre deset godina dobili od profesora Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, izuzetnih poznavalaca srpske književnosti, prof. dr Radivoja Mikića i prof. dr Mihajla Pantića, kao i Vladimira Šekularca, bibliotekara savetnika Narodne biblioteke Srbije, a nije izostala ni podrška Ministarstva kulture Republike Srbije i značajno razumevanje Grada Valjeva.

Upravo puna decenija okupljanja u Brankovini ovim povodom, dokaz je da putopis kao forma opstaje, što je ovom prilikom potvrdio prof. dr Mihajlo Pantić, koji se slavodobitniku i prisutnima obratio u ime žirija koji čine i prof. dr Radivoje Mikić i urednik časopisa “Putopis” Vladimir Šekularac.

Iako je u naka ranija vremena, putopis imao pretežno izveštajni žanr, njegova forma se vremenom menjala, pa su tako neki od ranijih dobitnika ove nagrade pisali putopise u formi dnevnika, eseja, neki kao istorijsku retrospektivu, a poneki, čak, i kao pripovest na samoj granici fikcije, navedeno je u obrazloženju žirija koje je Pantić preneo, te da im je putovanje služilo kao podsticaj, kao impuls za razmahivanje pripovedne mašte koja se udaljava od tačke iz koje je potekla.

“Sve rečeno u neposrednoj je vezi za knjigom “Na mapi Utopije” Branka Anđića, jer u manjoj ili većoj meri važi i za njegov način pristupa putopisu. Već u uvodnom tekstu sa indikativnim naslovom „Umesto putopisa” on se izrikom odriče principa ili načela dokumentarnosti i objektivnosti, pa priznaje „da su mi putovanja oduvek bila dobar izgovor i još bolji podstrek da pustim u pogon mehanizam slobodnih asocijacija”. Stranicu-dve dalje dodaje da ono što sledi nikako nije „opisna putopisna knjiga”, da bi zaključio kako je za njega knjiga koju je napisao „način da ne zaboravim o čemu sam razmišljao na nekim mestima koja su za mene jedinstvena, bez obzira na to da li su globalno poznata ili ne; u izvesnim trenucima, ili u časovima kad vreme i mesta naprave neki nesvakidašnji koktel koji onemogućuje nerazmišljanje”, ukazao je prof. dr Pantić i dodao, pun divljenja za Anđićevu žeđ za putovanjima, da je nagrađena knjiga, u koju je, kako reče, stalo 3.303 čuda iz tri Amerike, zapravo knjiga o putovanju po sebi, što je čini putopisom naročite vrste i zbog čega je nagrađena nagradom imena Ljubomira P. Nenadovića.

Stihovima Desanke Maksimović “Za brankovinske seljake” ovogodišnji laureat, književnik Branko Anđić započeo je svoju besedu, stihovima koji su, kako je rekao oličenje čoveka čije ime nosi priznanje koje je primio, Ljubomira P. Nenadovića.

“Sin male Brankovine,hajdelberški student, ministar srpske prosvete i veliki putnik po Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Crnoj Gori, bio je pravi, umni kosmopolita, svestan štetnosti provincijalnog zatvaranja u sebe. Možda i zato, treba se povremeno vraćati Ljubomiru Nenadoviću, da se ne zaboravi njegov nauk… Više od pola života proveo sam daleko od sopstvenog jezika, da ga ne bih zaboravio, banalizovao, osiromašio. Čuvao sam Nenadovićeva “Pisma iz Italije” na dohvat ruke i povremeno ih nasumično otvarao da bih pročitao nekoliko redova ili nekoliko stranica na savršenom, kristalno jasnom, lepršavom, neposrednom srpskom jeziku koji me je prožimao kao krepko, dobro odležalo vino. Njegov jezik postao je moja sigurna kuća, godinama pre no što je njegovo ime povezano sa mojim, priznanjem koje danas primam”, rekao je između ostalog Anđić otkrivši da kada je počeo da piše knjigu o utopijama Novog sveta, nije ni bio svestan da će to biti svedočanstvo o njegovim utopijama, utopijama subrektivnog posmatrača.

“Ali, odavno znamo da objektivnost nije na visokoj ceni u umetnosti. Traganje za bilo kakvom utopijom, kao i pokušaj da se ona izgradi, bilo u bučnom velegradu ili “daleko od razuzdane gomile,” uvek je potvrđivanje prava čoveka na novi početak. Potraga za sigurnom kućom”, poručio je autor nagrađene knjige Na mapi utopije Branko Anđić uz posebnu zahvalnost svojoj uzdanici, muzi i najsurovijem kritičaru, supruzi Ljiljani.

Svečanost u znak putopisa, sjajnim nastupom upotpunili su čanovi sastava Poliptih: Nataša Kristić, Marko Tomić, Luka Jezdić, Marija Obradović, Kristina Stepanović, Dimitrije Mihailović, Anđelka Dragić, Željko Plamenac, Anastasija Radovanović, Lenka Vuković, Tijana Pavlović. Oni su izveli jedan deo reperotara nedavno izvedenog na Mejinom česmi, kompozicije Nebo, Anđeo, Voda i Zapjevala sojka ptica.

B. M.