Život kao takav, u svim svojim kontrastima, u svojoj lepoti, u svojoj ružnoći, u svojoj surovosti, oslikan je na 24 dela našeg sugrađanina, akademskog slikara Milana Hrnjazovića koja su prikazana na samostalnoj izložbi pod nazivom „Četiri sobe“ koja je otvorena 6. februara u beogradskoj galeriji Kuća Legata u Knez Mihailovoj ulici. Već na prvi pogled izložba je privukla veliku pažnju javnosti, stručna je ocenjuje kao impresivnu, a publika uveliko deli svoje utiske putem društvenih mreža, što daje jasan signal da Valjevo ima umetnika vrednog pažnje!
„Dugo nisam imao samostalnu izložbu u Beogradu, poslednji put je to bilo pre osam godina tako da mogu da kažem da sam imao i blagu tremu, pomalo sam se brinuo da li ću sve uraditi kako treba, da li ću završiti slike na vreme, da li ću prikupiti radove, kako će to izgledati u galerijskom prostoru. S obzirom da je bilo dosta radova koji se razlikuju stilski, koji su nastali u različitim periodima nisam mogao jasno da steknem sliku u glavi kako će to izgledati kad će postaviti na zidove. Izložba je za mene bila veliki izazov, ali pozitivne reakcije su mi poslale poruku da se moj trud ipak isplatio”, podelio je umetnik svoje prve utiske nakon otvaranja izložbe na kojoj je o delima govorila likovna kritičarka Maja Živanović koja je ukazala na iznanađujuću raznolikost izraza i snažnih transformacija koje otkrivaju jednistven likovni izraz snažnih autobiografskih komponenti.
Pred ljubiteljima slikarstva našla su se kompleksna, višeslojna dela u tehnici ulje na platnu velikih formata postavljenih u skladu sa prostorom galerije, u četiri segmenta: „Posmatrač – filozof amater“, „Pogledaj me“, „Vatra“ i „Melanholija u raju“. Umetnik se dotakao izuzetno kompleksnih tema i uspeo svojim delima da navede posmatrača da se zapita i iznese svoj sud.
“Iako ima dosta slika koje su različite u pogledu stila, nekako su se tematski povezale i mislim da su ljudi baš zbog toga i pozitivno odreagovali, teme su bile svima bliske. “Posmatrač – filozof amater”, naziv koji upućuje na jedan nepravedan ekonomski sistem u kojem živimo i radimo, a koji zapravo favorizuje mali procenat ljudi na vrhu, onih ključnih 1%. I ono što možemo da primetimo oko sebe, da postoji veliki broj ljudi koji ne mogu na pravi način da učestvuju u tom ekonomskom sistemu, ili ostaju dugo bez posla, ili rade nezadovoljavajuće poslove od kojih ne mogu da prežive i propadaju u neki procep između očekivanja sredine, sopstvenih želja i mogućnosti. Sam naziv, upućuje na to da se tim ljudima istovremeno, zahvaljujući internetu, pruža mogućnost da imaju fantastične uvide u stvarnosti, pre svega intelektualne i imamo jedan paradoks, a to je da su ljudi vrlo dobro informisani, imaju fantastične ideje o tome kako rešiti svetske probleme, kako zaustaviti ratove, pobediti glad u svetu, kako uspostaviti mir, ali jedina stvar koju zapravo ne mogu da dokuče i koju ne mogu da saznaju je šta da urade sa sopstvenim životom. Zato su oni posmatrači ovog sveta, ove stvarnosti, ovog života, a i filozofi amateri, jer zapravo manipulišu određenim informacijama i određenim znanjem koje je možda istinito, ali potpuno neupotrebljivo”, pojašnjava umetnik prvi segment svoje izložbe.
Inspiraciju za drugu sobu, segment „Pogledaj me“, Hrnjazović je pronašao u knjizi o nadrealistikom slikaru Maksu Ernstu i anegdoti o njegovoj dugogodišnjoj ljubavnici, ekscentričnoj engleskoj slikarki Eleonori Karington koja je pokušala da u Parizu u jednoj prilici u kojoj su se okupljali članovi visokog društva napravi ekces ne bi li je zapazili i zapamtili. Dok se vozila taksijem ka svom odredištu svukla svoju odeću, ogrnula se čaršafom i kada se pozicionirala na tom mestu zbacila je čaršaf, ali reakcija je izostala, ljudi su bili ravnodušni. To je umetnika navelo da se zapita da li je na taj način, isticanjem sebe i skandalizovanjem okoline, moguće privući pažnju ili neko želi da mi u to verujemo. Došao je do zaključka da u današnje vreme ogroman broj ljudi i na društvenim mrežama i u svakodnevnom životu želi pažnju, a da je zapravo dobija jako mali procent ljudi i opet vidimo jedan veliki disbalans.
“Treća soba je “Vatra”. Vatra je meni jedan vrlo provokativan, simboličan motiv koji često iskrsava pred našim očima pre svega u svetu medija, a mnogim ljudima širom sveta i uživo. Vidimo da su neredi na ulicama jako česti, vidimo scene zapaljenih gradova usled ratnih dejstava, vidimo požare koji, čini mi, se svakog leta besne Mediteranom. Vatra je jedan vrlo inspirativan motiv koji može na pravi način da ilustruje realnost u kojoj mi živimo. A ona jeste takva, kontraverzna, jer vidimo i društveno previranje i društvenu dekadenciju i prirodne katastrofe”, utisak je mladog umetnika, koga je za četvrti segment izložbe „Melanholoija u raju“ podstakla tvrdnja jednog psihijatra da smo kao vrsta dizajnirani i genetski programirani za borbu.
“Drugim rečima, kada bi se sve naše potrebe zadovoljile, kada bi smo živeli u tom blaženom okruženju i kada više ne bismo imali izazove zarad kojih bi smo se grčevito borili, zarad kojih bi smo bili izloženi određenom fizičkom i psihičkom stresu, mi bi smo polako počeli da se gasimo. Životni uslovi u kojima mi danas živimo, ako i jesu vrlo konformni i udobni, su relativno novijeg datuma, a ljudska vrsta se tokom dugog perioda svog postojanja, zapravo non stop borila, čak i za zadovoljenje najosnovnijih životnih potreba kao što su hrana, voda. U tom smislu, kada je čovek u nekom svom sopstvenom raju, on zapravo više nema zbog čega da se bori, i njegovo telo i njegov um nema stimulunse na koje će davati odgovor, a u tom odsustvu stimulunsa, oni se polako gase, i telo i um. Imamo primere gde slavni i bogati ljudi dignu ruku na sebe, pitamo se zašto. Ljudi se često pitaju i zašto milijarderi i dalje rade i dalje zarađuju, zašto ne dignu ruke i ne uživaju u bogatstvu? Zato što oni znaju da bi krenuli putem autodestrukcije. Mislim da je reditelj David Lynch rekao ako hoćeš nekoga da uništiš, pruži mu sve!”, objašnjava Hrnjazović još jedno svoje razmišljanje, i dodaje da je čitava ideja izložbe zapravo jedna subjektivna stvar gde on kao autor posmatraču nudi određenu ideju i određeni pogled na svet.
„Da li će doći do podudaranja, to je sad pitanje. Mogu da kažem da je cilj izložbe podsticanje ljudi na razmišljanje o nekom alternativnom pogledu na stvarnost. Ove teme se u suštini prepriću međusobno, sve su srodne i na kraju krajava, isti je autor, autor koji nije proizvoljno došao do tih tema već one imaju izveznu autobiografsku podlogu. Ja sam neko ko je takođe i posmatrač i filozof amater, neko ko pokušava da stekne pažnju u okoline. Ne mogu da kažem da razumem melanholiju u raju, ali vrlo dobro razumem destruktivnost dosade i odsutstva stremljenja, a vatra je nešto na šta ne može bilo ko da bude ravnodušan, ne možemo da prođemo pored prizora destrukcije, a da on ne ostavi baš nikakav utisak na nas”, poručuje akademski slikar koji sa kolegom Željkom Vitorovićem kroz udruženje Salon dovodi savremenu umetnost iz cele Srbije i šire u Valjevo i svojim sugrađanima otvara prozor za ono što se dešava na širem planu.
Na pitanje šta bi kao umetnik želeo da postigne u svom gradu, kakav uticaj želi da ostvari na mlađe generacije koje bi krenule njegovim stopama u jednoj maloj sredini, Milan pre svega ukazuje na to da sredina nije presudna za status umetnosi, već relacija umetnik-publika!
“Tok istorije je vrlo često menjala mala, ali jako dobro organizovana grupa ljudi koja je uspevala da to uradi uprkos pozicijama širokih populacija. Recimo, Harari u svojoj knjizi “Homo Deus” navodi primer Oktobarske revolucije u Rusiji. Rusko plemstvo je brojalo možda 3-4 miliona ljudi u to vreme, a, recimo, Komunistička partija imala članstvo od par desetina hiljada ljudi. Međutim, jako dobro organizovana grupa, iako brojčano manja, uspela je da promeni tok istorije. Postoji dosta primera za to. Kada pričamo o umetnosti zaboravljamo da je, recimo, Firenca u 15. veku bila jako mali grad, ili, recimo, Antička Atina. Ti gradovi su vrlo verovatno bili manji od današnjeg Valjeva. Ali mi vrlo često ne razmišljamo o tome jer smo zaneseni neverovatnom arhitekturom i umetnošću koja je nastala u tim jako malim gradovima. Kad pogledaš Botičelija, Mikelanđela, Leonarda da Vinčija, da li pomišljaš o tome da su oni stvarali u gradu koji je imao možda 50.000 stanovnika? Hoću da kažem da, recimo, prava publika koja je malobrojna, može u interakciji sa umetnikom da stvori kvalitet koji može daleko da prevazilazi značaj i položaj sredine u kojoj se oni nalazi, u kojoj žive. Mislim da je presudno to međusobno razumevanje i komunikacija na relaciji umetnik-publika. Čini mi se da je ipak lopta u dvorištu umetnika, i pored svega, kao i da se ne nudi dovoljno kvalitetnih sadržaja. Mislim da se ljudi unapred obeshrabruju tvrdnjom da je sredina mala, neobrazovana, svi gledaju reality show, svi gledaju Pink. Možda bi bilo za početak bolje da pristupimo s nekim neutralnim stavom, da mi najpre damo sve od sebe, da ponudimo, pa da vidimo šta će se desiti”, smatra Milan Hrnjazović, slikar koji se trudi da analitično i otvorenog uma posmatra stvarnost, a potom taj trenutni doživljaj stvarnosti pretače u konkretne ideje, konretne slike. Na pitanje podleže li trendovima, zahtevima pubike, kaže da im nije sklon, da neke stvari posredno utiču na njega, ali da je u biti “zadrt Valjevac koji se drži svojih ideja”.
B. M.
Be First to Comment