Čuveni bairski muzičari sačuvani od zaborava

Jela Marić (udato Aleksić), Brana Obradović Mingej, Voja Obradović, Perica Gračanin, njegov sin Mikica Gračanin, Dragoljub Petrović, Miša Gračanin Fenjer, Mija Šesti, Mija Gračanin, Zoran Kostadinović, Jova Aleksić Alija, Čavka, Žikica Jovanović poznatiji kao Žika Bobijanac, Jovica Dugi… Sa stare, crno-bele fotografije zabeležene na jednom od tradicionalnih romskih balova u Narcisu s početka osamdesetih godina prošlog veka, ovde pomenuti sjajni bairski muzičari, nadaleko čuveni, preneti su na zid baka Jeline kuće na Bairu. Njen unuk, akademski slikar Dragan Marić, oslikao je mural sa njihovim likovima, sa jednom sjajnom idejom u kojoj ga je podržala i pomogla njegova supruga, takođe akademska slikarka Tijana Marić.

“Na ovom muralu oslikan je glavni, veliki orkestar. Bair je uvek imao te neke glavne predstavnike koji su otvarali romske balove i ovo je samo jedna ekipa. Želeo sam da na kući koju sam nasledio od baka Jele ona bude u prvom planu, ali i da na drugim kućama izvučem u prvi plan njihove pretke, ne bi li se znalo iz koje kuće je ko potekao, ko su unučići, ko su praunučići, da napravimo table sa informacijama ko su bili, gde su svirali. Na Bairu je bilo mnogo muzičara koji su bili školovani i svirali u vojnim orkestrima, znali su note, svirali su standarde koji su se svirali svuda po svetu. Žene sa Baira su svirale bubnjeve još tridesetih godina, to je bio prvi pank! Danas se to malo izgubilo. Ima na Bairu dosta klinaca koji su završili osnovnu i srednju Muzičku školu, ali taj duh se izgubio, vežbanje sa notama, vežbanje standarda. Zato je moja ideja da te fotografije koje sećaju na ta vremena sačuvamo od zaborava”, ističe akademski slikar Dragan Marić, autor murala.

“Prvi instrumenti koji su dolazili u grad stizali su zahvaljujući bairskim muzičarima. Donosili su razne zvukove u valjevski kraj. Poznati valjevski saksofonista Ivan Teofilović Čivers, kada je video Mingeja na Fejsbuku, rekao je da je on praotac saksofona u Valjevu. Jova Maljoković je video prvi saksofon sa čuvenim bairskim saksofonistom. Svirali su “ever grin” kompozicije, koje su u to vreme slušali putem radija i za koje ne možete da nađete partiture jer nije bilo interneta. Po celoj staroj Jugoslaviji su svirali, svi su ostvarili penzije, imali su ugovore i licence za sviranje. Mikica Gračanin je u svojih 20 godina imao ugovor sa “Slogom” da svira, to je bilo ozbiljno bavljenje muzikom”, naglašava Tijana Marić.

Stare fotografije bairskih muzičara Fotografije: Arhiva Umetničkog udruženja “Karavan”

Supružnici Dragan i Tijana Marić (devojački Nikitović), odrasli su na Bairu i slikovito se sećaju svog detinjstva, bairskih muzičara i muzike koja se svirala u ovom poznatom romskom naselju, jedinstvenom u Srbiji. Po završetku studija u Francuskoj, gde su nekoliko godina živeli i radili, Tijana i Dragan odlučili su da se vrate u rodni grad i kraj u kome su odrastali.

“Oboje smo odrasli na Bairu, imamo divna sećanja iz detinjstva, i sada smo ponovo u tom kraju u kući Draganove baka Jele, koja je bila poznata pevačica u Valjevu. Ja sam ovde odrastala kada je na mestu današnjeg parkinga bio bagrenjak i tu se sve dešavalo. Mogao si Bairom da šetaš zatvorenih očiju i da tačno znaš gde se nalaziš po zvuku instrumenta koji bi dopirao iz tih kuća. Ja zatvorenih očiju šetam, čujem saksofon i znam da sam kod Mingeja, ako čujem violinu znam da sam kod Perice. Meni je to bilo fantastično. Ceo kraj – svi su bili muzičari, pa čuješ bake i deke kako uče decu da sviraju. Perica vežba, a baka mu kaže: “Ne valja, ispočetka”. Odrastali smo uz muziku koja je dopirala iz svih kuća. Sada ih je, nažalost, mnogo manje, zato što su vrednosti dugačije. Svira se i dalje, ali manje kreativno”, priseća se Tijana Marić.

Po povratku u Valjevo, uselili su se u baka Jelinu kuću, koju su nasledili i krenuli da je sređuju. U tom poslu, naišli su na kutije sa starim fotografijama, pravim porodičnim blagom. Sa tim fotografijama rodila se ideja da sve te priče budu ovekovečene na zidovima kuća.

“Te kutije su stajale pod krevetima, počele su da buđaju, a u njima su bile baka Jeline neverovatne, crno-bele fotografije ne kojima ljudi izgledaju kao u Nju Orleansu, sređeni, doterani, gde žene sviraju bubnjeve, druže se sa muškarcima… Počeli smo najpre da se bavimo arhivatorskim radom, odlazili smo kod svih komšija, uzimali fotografije koje su imali sa tim muzičarima, skenirali ih i vraćali. Gledajući te fotografije rodila se ideja da priče iz tih kuća, koje stoje po kutijama, izađu na zidove i da se to vidi, da znamo gde živimo, da deca znaju odakle potiču i šta se tu dešavalo”, pojašnjava Tijana.

Odmah potom, krajem novembra prošle godine, na baka Jelinoj kući osvanuo je prvi mural. Na zid je preneta fotografija koja prikazuje otvaranje romskog bala u Narcisu. Dragan navodi da je pri oslikavanju murala imao veliku “savetodavnu” pomoć komšija, koje su u početku bile skeptične, ali da im se ideja generalno jako svidela.

“Ovde su sve muzičari i ja, kao slikar, dođem kao crna ovca u kraju, gledaju me “iskosa”. Dok sam postavljao crtež, nisam mnogo razmišljao o crnim dirkama na harmonici pa sam otprilike to nacrtao, a jedan komšija, muzičar harmonikaš koji je tuda prolazio, pogleda i dovikne: “Alo, Pikaso, polako sa tim dirkama”. Uglavnom sam slikao po galerijama i ateljeima, gde dolaze profesionalci sa svijim komentarima, a ovo na ulici je specifično, pravi folklor, imaš i ovaj i onaj komentar, uključuje se narod u umetnički proces! Pa kakva je boja, pa nije tvoja baba imala tako debele ruke, postave pitanje koje te tera da se zapitaš. Komšije su bile u početku malo skeptične, teško kultura prolazi u ovoj zemlji, ali ideja im se generalno jako svidela, emocije su se razgalile”, ističe Dragan.

Ideja je da se nastavi dalje sa oslikavanjem murala na zidu svake kuće, odakle potiče neki od muzičara koji je bio specifičan i jako bitan za Bair i za Valjevo, i da to bude svojevrsna galerija na otvorenom. Pored toga, Dragan i Tijana planiraju da naprave i panoe o istorijatu bairskih muzičara.

“Mogu da uradim tri-četiri murala godišnje, pa za pet-šest godina da imamo galeriju na otvorenom. Nadam se da će se još neko uključiti. Akademski vajar Nikola Romanović, koji je sa nama osnovao Umetničko udruženje “Karavan”, može da uradi neku skulpturu, a kroz koju godinu da dovedemo goste iz inostranstva, da urade mural na Bairu, da žive ovde sa nama za vreme ocrtavanja, da upoznaju kulturu, probaju kuhinju, možda se i zaljube…”, napominje Dragan.

Draganova supruga Tijana kazala je da su u čitavom procesu, koji je uz samo oslikavanje murala, zahtevao i velike pripremne radove, imali veliku pomoć sugrađana.

“Grad je jednim delom finansirao projekat, firma “Moler” nam je dala boje, David Maksimović i Giga iz firme “Kej” obezbedili su skelu, Milutin Radosavljević i brojni prijatelji i komšije pomogli su u postavljanju skele i ostalim propremnim radovima. Reakcije građana su bile fenomenalne, emotivne. Taj mural je polako nastajao, kao u procesu razvijanja fotografije, likovi su se postepeno prepoznavali. Baka Nada je svaki dan izlazila iz kuće da vidi kad će njen muž da se pojavi, da se lepo vidi. Bilo je jako puno prisećanja ljudi sa samog Baira, ali i ljudi iz grada, jer su svi ti muzičari bili vezani za neke intimne događaje u životima velikog broja Valjevaca, venčanja, krštenja, razni momenti bili su praćeni tim orkestrima, tom muzikom. Ta društvena kohezija je predivna”, ocenila je Tijana i otkrila da su projekti spremni, da entuzijazma ne manjka, i da se nada da će imati i materijalnu podršku za nastavak ove sjajne ideje.

B. M.