Anu sam srela slučajno ovih aprilskih dana u našem gradu, interesovala se za obližnji restoran, i naglasila da dolazi iz Ciriha, iz Švajcarske. Kasnije, u druženju uz Reform tortu i kafu, saznala sam da je njena prabaka Lena živela u Valjevu, da je baka Branka veći deo svog života provela u Cirihu, da je otac rođen u Švajcarskoj, kao i ona. Od uvek je maštala, a potom i planirala da poseti Valjevo.
„U Valjevo nisam doputovala, kao u bilo koji evropski grad, bila sam preplavljena posebnim osećanjima i doživljajem da dolazi u svoj, domaći grad“, objašnjava Ana i dodaje da joj se Valjevo dopalo.
Kaže da ostaje ovde jednu sedmicu i da joj je do povratka ostalo još samo dva dana. Posetila je Nacionalni muzej, Modernu galeriju, Park Pećinu i reku Gradac. Posebno joj se dopao vidikovac „Markova stolica“ i panorama grada. Na prvo mesto stavlja ljubaznost i gostoprimstvo ljudi sa kojima se srela.
Naravno, pitam i za našu hranu.
„Mnogo toga sam probala i sve mi se sviđa“, kaže Ana i izdvaja roštilj i ćevape.
Pitam za utisak o mladim Valjevcima.
„Što se tiče izgleda i stila oblačenja, veoma su slični mladima u Cirihu, možda su u Cirihu krajnosti izraženije. Primetila sam da su mladi ovde otvoreniji i ljubazniji“,objašnjava mi Ana.
Kaže, ako nije problem, iznela bi i jednu primedbu.
„Primedba se odnosi na saobraćaj i vozače“, kaže ona i sugeriše da bi u gradu morali dosta sporije i opreznije da voze.
Nakon ispijene kafe i Ana i ja smo žurile dalje. Razmenile smo telefone, da se javi ako je put ponovo donese u Valjevo ili mene u Cirih.
Tada nisam znala da ću ovaj slučajni susret pretočiti u ovu priču pa sam je nakanadno zamolila da mi prosledi par njenih fotografija. Fotografije su odmah stigle uz izvinjenje „da nisu reprezentativne“.
Susret sa Anom bio je povod da promišljam o tome kako nas i naš grad doživljavaju ljudi koji dolaze iz drugih gradova i kultura i koliko nam je stalo da se na najlepši mogući način predstavimo strancima.
M.K.
Be First to Comment