Tuš, akvarel, uljane boje, neobične, unikatne lampe, ogledala, različiti vidovi primenjene umetnosti, sve to očekuje posetioca Gradske galerije u kojoj je otvorena izložba “Iza zida” našeg sugrađanina Zorana Plavšića, elektroinženjera u penziji, ali i strastvenog ljubitelja ekologije, rukometa i primenjene umetnosti.
Zoranova životna priča je priča o strastima koje nisu vezene samo za njegovu profesiju, već i za sve ono što ga ispunjavalo i obikovalo tokom godina. Moderatorka je posetiocima posebno ukazala na njegov talenat za umetnost, kroz koji je ponašao način da izrazi svoju unutrašnju energiju. Veče je upotpunjeno stihovima po izboru samog autora izložbe – “Divna pesma” Mike Antića i “Mojoj duši se žuri” Maria de Andrade.
“Počeću od ove dve pesme. Jedna je Mike Antića u kojoj kaže “sa dušom se igra anđeo i vrag, kakav je čovek koji ne ostavi neki trag”. A druga kaže da postoje dva života. Ja sam se pitao kako dva života. A onda sam shvatio i sada ja živim ovoj drugi život. Dostojevski je rekao da postoje prilike i postoji vreme. Kada se sretnu vreme i prilika? Obično jedno čeka drugo. A ovog puta mislim da su se srele i prilika i vreme”, poručio je okupljenima autor izložbe Zoran Plavišić uz pojašnjenje naziva izložbe:
“Ovo nije neki materijalni zid, nije od kartona, cigli, nije od nekog drugog čvrstog materijala. Ovo je jedan duhovni zid. Iza svakog zida se krije nešto, a svi smo mi radoznali i hoćemo da vidimo šta je to. Sada ćemo mi da srušimo ovaj zid i da vidimo što se krije iza nega. Umetnost nije ono što vidite. Umetnost je ono što drugi naprave da bi videli”, poručio je Plavšić, čovek koji godinama unazad neumorno i sa velikom ljubavlju stvara dela likovne i primenjene umetnosti, a putem ove izložbe Valjevci su u prilici da se upoznaju sa važnim segmentom njegovog života – života umetnika ispunjenog snažnom umetničkom kreativnošću.
Na pitanje kada je počeo da “živi drugi život”, otkriva da se to desilo 2010. godine, kada je uneo neke izmene u svoj život.
“Do tada sam bio prvenstveno vezan za rukomet i ekologiiju, a onda sam shvatio da tu nema sadržaja koji bi bio pravi, iskonski, i otisnuo sam se u ove vode. To je nešto unutrašnje u čoveku, svaki čovek ima neki dar, samo treba da shvati da ga ima i da ga otkrije. Ja sam u osnovnoj školi imao divnog profesora Matka Jurića koji je prepoznao moj rad i on me usmeravao da odem u srednju umetničku školu i da negujem talenat, ali ja sam bio vezan za rukomet. Trebalo je da prođe vreme da se okrenem ovome, ali važno je da se to desilo”, poručio je Zoran Plavšić.
B.M.
Be First to Comment