„Kako je svet je mali“
Svima nama se desilo, ne jednom nego hiljadu puta, da izgovorimo „Kako je svet je mali“. E pa ovo je moja priča o jednom takvom trenutku…
Sedim sa kolegom i u nekoj “usput” priči pominjemo svoje pretke. Kaže mi: „Znaš li ti da je moj deda pobegao sa streljanja na Novom groblju 1941. godine“. Ja ga pogledam i kažem da je moj pradeda Todor Matić streljan upravo tamo.
On iz zadnjeg džepa izvadi isečak novina iz 1978. u kojem stvarno njegov deda Dragiša Hadžić priča ispovest kako je pobegao sa streljanja i pominje mog pradedu u poslednjim trenucima njegovog života.
Članak je nosio naslov IZ MRTVIH – ŽIV!
U selu Babina Luka, nedaleko od Valjeva, živi Dragiša Hadžić zemljoradnik, čovek koji je 20.jula 1941 godine STRELJAN sa još 18 rodoljuba, među kojima su bila i petorica braće Jevreja.
Polazak
Nemci su kod mene našli neko oružije i municiju i zatvorili me u valjevski zatvor. Imao sam tada 18 godina i u grupi zatvorenih bio sam najmlađi. Nede oko 14h 20.jula 1941. počeše da nas izvode iz zatvorskih soba. Odveli su prvo petoro braće Jevreja, koji su pred sam rat došli u Valjevo. Mislim da su bili poljski Jevreji i da su se prezivali Švarcman. Nemci počeše da nas vezuju. Neko reče da ga toliko ne stežu, jer i onako neće pobeći. Zamenik šefa Gestapoa, strah i trepet čitavog kraja, Ivan Keler planu i viknu:
Majku mu njegovu, on nas da uči kako da vezujemo!
Kamion je čekao, oko njega Nemci. Unesoše dva mitraljeza. Ivan Keler sede u limuzinu i tako krenusmo. Bilo je leto i dan sunčan. Bio sam žedan. Uskoro smo se zaustavili na iskrajku valjevskog Novog groblja.
Kada sam izašao, video sam raku.
Zemlja tek iskopan, raka dugačka 4 – 5 metara. Nemci nas poteraše. Stari grobar stoji kraj nekog hrasta i čeka. Znači streljanje. Kraj mene stadoše otac i sin sa leve strane a sa desne Dragomir Gradinac iz Obrenovca. Do njega ona braća Jevreji.
Odjednom braća počeše da se grle i ljube. Opraštali su se. Dok su se oni grlili, stajao sam mirno. Kao da nisam shvatio gde sam i šta će se za nekoliko trenutaka dogoditi. Gledao sam u mali prolaz i neko granje na nekoliko metara od rake. Kad bih mogao da poletim tamo pomislih. Stazica je bila tako blizu a tako daleko. Sad moji u selu majka i otac i neslute šta se sprema. Šta li radi moja devojka Radmila.
Rafali
Nemci su se već postrojili. Ivan Keler u crnoj uniformi. Pogledah u Todora Matića, a on kao gar crn. Ona braća Jevreji, i dalje plaču. Jedan od njih moli gestapovca da bar jednog ostave i ne streljaju.
Čujem komadu. I više nisam ništa čuo. Pao sam, nešto me poprskalo po licu. To je bila krv oca i sina koji su pali preko mene. Ne znam šta sam tad mislio. Ležao sam a gore su se čuli rafali. Tukli su nekoliko trenutaka, ispraznili sve šaržere i onda se utišalo.
Priljubio sam se još više uz mrtve i prestao gotovo da dišem. Da li sada nemci stoje i gledaju u raku? A onda sam začuo kako se tovare u kamion. Ruke, do maločas vezane kao sada su bile slobodne. Rafal je isekao kanap. Lagano sam podigao glavu i video nebo. A, onda se polako izvukao i provirio. Nemci su bili dvadesetak metara od rake. I baš kada sam hteo da iskočim i bežim jedan od streljanih poče da se diže i jauče. Nemci se okretoše. Ja u taj mah iskočih i kroz onu živicu počeh da bežim. Pšenica vlatala, a kroz kukuruz do pojasa. Jurio sam kao metak.
Čujem motornemački kako brekće. Nemci me jure motorom! Ali im se pšenica valjda zaplela u točkove i oni iskaču i pucaju zamnom. U jednom trenutku bol u desnoj nozi. Metak me udari u članak. Padoh. Vidim nema krvi. Metak se bio verovatno ohladio dok je sekao kroz kukuruz.
Trčao sam kao ranjena zver. Onda sam udario levo, presekao drum Valjevo – Beloševac i krenuo ka Kolubari. Nemci ssu dojurili posle tri minuta i pitali jednu ženu gde sam pretrčao, a ona ih uputi na pogrešan pravac.
Sveća
Uskoro sam prešao preko Kolubare. Kroz šumu, i vrzine probijao sam se ka Babinoj Luci. Pred zoru sam stigao do štale u blizini moje kuće. Čujem majku kako kaže nekom seljaku da je moj otac krenuo ka Valjevu i poneo papire da me nekako otkupi. Nisu ni slutili šta se zbilo. Pozvao sam majku i ispričao joj sve.
Otac se vratio ojađen oko podne. Čuo je da sam strelja, pa je usput kupio veliku sveću. Međutim majka je poverila jednom seljaku da sam živ i on sretne oca i sve mu ispriča. Dogovorili smo se da majka kuka na sav glas i da me žale, a ja sam za to vreme bio skriven kod svoje devojke Radmile.
Krio sam se nekoliko meseci. A onda se o prvom streljanju valjevskih rodoljuba, među kojima sam bio i ja, već manje pričalo, jer je bilo novih streljanja…
Dragiša Hadžić je ovaj intervju dao za list „Politika“ 13. Avgusta 1978. Umro je 1992. godine u svojoj 69. godini života i iza sebe je ostavio svedočanstvo o prvom strljanju koje se desilo u Valjevu za vreme II Svetskog rata.
Želim samo da napomenem da je cilj ovog teksta da se ovaj događaj i ovo svedočanstvo o njemu ne izgube i ne zaborave, već da zauvek ostanu zapisani i dostupni svima. Nadgrobne ploče na Novom groblju odavno više nema, i jedino kako možemo sačuvati sećanja su ako ih negde zapišemo.
I.M.
Be First to Comment