| ONA JE POSEBNA |
| četvrtak, 01 jun 2017 21:58 |
 Bila je na ivici. Njena pluća više nisu mogla da udišu dah mladosti. Bolest – cistična fibroza. A onda nepoznati čovek velikog srca, koji je za života donirao svoje organe, je umro. Mladoj knjaževčanki Sandri Živković, apsolventu turizma, presadili su njegova pluća. Novi, lepši život, daleko od bolničkih soba, boca kiseonika i operacionih sala, za nju je počeo. Život dostojan življenja, život koji priliči njenoj mladosti.I kada bi većina nastavila dalje, bez okretanja u bolnu prošlost, Sandra je rešila da ispriča svoju priču. Da upozna ljude o potrebi doniranja, koje spašava nečije živote i da na svoj način, svim donorima kaže jedno veliko hvala. Povod za razgovor sa Sandrom je predstojeća humanitarna akcija “Tijanin pohod na Divčibare” koji će se održati u nedelju 4. juna na Divčibarama. Možeš li da nam kažeš nešto više o pohodu, zbog čega se on realizuje? Tijanu i mene povezala je cistična fibroza, a kasnije i transplantacija pluća na koju smo obe morale da odemo zbog pogoršanja bolesti. Meni su pluća presađena 2013. godine, a njoj prošle godine u martu, od kada smo i krenule da se dopisujemo. Postoje osobe koje su tu celog života, ali sa njima nikada nećete naći pravi “jezik”. Sa Tijanom sam imala odnos kao da se znamo celog života, iako se zapravo “znamo” samo preko fejsbuka. Ja sam iz ljubavi prema prirodi i planinarenju, godinu dana nakon transplantacije organizovala planinarski uspon u čast mog donora pod nazivom “In honor of my donor -U čast mog donator”, na Tupižnici kod Knjaževca. Ona se time oduševila i dogovorile smo se da, kada se bude oporavila usled komplikacija koje su je zadesile nakon operacije, i ona organizuje planinarsku akciju na Divčibarama jer joj se dopao valjevski kraj u čast svog donora. Nažalost, nije se izvukla, i najmanje što sam mogla da uradim za nju je da ispoštujem naš dogovor i ispunim joj želju. Kontaktirala sam PSD Magleš u želji da mi pomognu u organizaciji i eto, 4. juna biće održan “Tijanin pohod na Divčibare”. Zbog čega se ljudi retko odlučuju da budu donori? Da li nama kao naciji manjka humanosti ili hrabrosti? Postoji tu više razloga. Ima tu i straha, sujete i naravno sebičnosti. Pre svega, mislim da ljudi ne razmišljaju dovoljno o smrti i šta ona zapravo znači (što je u neku ruku i logično). Dalje, ljudi se retko stavljaju u situaciju da će možda njima zavisiti život od transplantacije (sigurna sam da bi tada promenili mišljenje). A tu su naravno i predrasude da će ih neko ubiti zbog organa i iste prodati itd. U Srbiji ima oko 150 000 potpisanih donorskih kartica i koliko znam, niko nije ubijen i ovo govorim kroz osmeh. Postoji mnogo lepih i humanih stvari u životu koje možete učiniti, ali spasiti nečiji život (i samim tim ulepšati još mnoge) nakon vaše smrti, kada vam organi više neće trebati, definitivno je čin koji svako od nas treba da uradi. I zato su ljudi koji su potpisali donorske kartice za mene heroji. Kakav je odnos naše države prema ovom pitanju? U našoj zemlji prioritet imaju bolesti koje su kod nas jako zastupljene (rak pluća, grlića materice, infarkt I dr). Nekako je oblast transplantacije u zapećku, ali ipak se rade, koliko toliko, ključna reč – nedovoljno. Delom zbog nedovoljne zainteresovanosti države, delom zbog nedovoljno donora. Sve bolnice u Srbiji trebale bi da imaju donorske kartice koje biste mogli da potpišete kod svog lekara, ali retko koja ima. To je svakako odgovornost države, je l da? Evidentno je da o ovoj temi mnogo više mora da se priča, ali s obzirom kako je bilo ranije, ipak nije sve tako crno. Ima li stav pravoslavne crkve po ovom pitanju? Pravoslavna crkva podržava dobrovoljno zaveštanje organa. Da li bi volela da upoznaš porodicu čoveka čijim plućima dišeš i da saznaš nešto o njemu? Znajući sebe, ne. Mislim da bih se opterećivala time i za sada se moje mišljenje neće promeniti. Čak i kada bih mogla, pošto je u Austriji gde mi je transplantacija urađena zakon takav da ne možete da saznate ko vam je donor, ne bih volela. Svaka porodica treba da bude ponosna na svog člana koji je zaveštao svoje organe. Na taj način ta osoba ustvari i dalje živi, i mislim da je to nešto najveće što jedan čovek može da uradi u svom životu. Ko god bila osoba čijim plućima dišem, ja sam joj zahvalna do kraja života.  Član si udruženja CF, možeš li nam reći nešto više o njemu? CF Srbija ili “Udruženje za pomoć i podršku osoba obolelih od cistične fibroze” okuplja osobe koje imaju cističnu fibrozu, kao i njihove roditelje. Postoji više ciljeva, ali ću navesti glavne: širenje svesti o samoj bolesti, osnivanje CF centra – jer su osobama sa cf-om potrebni određeni uslovi koji u bolnicama trenutno ne postoje, i obezbeđivanje lekova i drugih vidova terapija koji u Srbiji nisu dostupni. Uskoro treba da diplomiraš, kako vidiš svoju budućnost? Život na selu, u miru i tišini. Sa Draškom. Ima još milion stvari, ali ova je najbitnija.             |
