VALJEVSKO BLOGOVARANJE

Naš Tomo Mrdak , kako smo ga zvali Crnogorac, svoju prvu jutarnju kaficu na poslu, nikad ili vrlo retko pio bi  sam. Nismo mi to zloupotrebljavali i bili nekakvi grebatori oko njega, uvek se znalo ko je kad na redu za platiti. Ali često puta kad bi nas dva-tri seli sa njim za taj nekakv ceremonijal, desilo bi se da treći, četvrti ili peti član te ekipe bude Miodrag Novaković. Njegovo prisutvo razbuktalo bi redovno naše raspoloženje pa bi Tomo znao upitati kad ovaj nije bio prisutan, nema ga jutros, šta li je sa njim.E sad, za razliku od nas, Tomo je redovno pio ne slatku nego preslatku kafu, kao da je već tad predvideo da će zavladati nestašica šećera, tražio bi uvek još kocku dve uz re...

O čemu bi ja mogao da Vam pričam sad, nego o vojsci,  kad je nekad u Valjevu bilo vojnika taman za trećinu stanovnika, nekoliko hiljada. Nalazili su se na šest-sedam lokacija, moram i zbog toga.Elem, jednog dana, nekakva vojnička posla, oglasiše uzbunu. U takvim situcijama sve što se kreće ili nosi mora napustiti kasarnu. U vojsci je uvek nedostajalo vozača-šofera, kao da je već tad neko namerno  sabotirao i potkopavao borbenu spremnost nardne nam vojske, davno pre  nego će se ovaj rat i započeti. Pokazalo se to videli ste, svi su bili spremniji i opremljeniji od regularne vojske. Brzo se raspala.Da bi se tad za vreme te uzbune, kako rekoh, sve pokrenulo, morale su i starešine...

Nešto mislim, muku mu njegovu eto dvadest pet i nešto godina se  navršilo  ovih dana, kako odoše moji drugari. U kojem li su sada izbegičkom centru? Odoše bez pozdrava u pravi zaborav. Ja sam godinu-dve bio stariji, morao sam u penziju. Možda je i to utocalo, morao sam ostati. Ona rečenica, „Sve je to moja domovina“ skupo me koštala. Upamtio sam to dobro, nikada je neću zaboraviti.A rekoh, drugari sve jedan do drugog. I kad bi bio onako nikakv, sav na tri ćoška, da ne znam šta sa sobom, neki od njih bi pritrčao. Pa da sam čini mi se mrtav, nasmejao bi se. Nema ih više, kao da se nikad nismo ni poznavali.A sećam se pričali su očevidci, Lazo onaj naš druagar, kad oduči da uprti ono n...

Без већине људи у подређеним позицијама капиталистички систем не би ни могао нормално да функционише и, у том смислу, „економија” је потпуно у праву Аутор: Андреа Јовановић уторак, 26.04.2016. у 08:15Пријатељ ми је испричао о случају свог друга свезналице, који би, када би се у разговору показало да није у праву, дискусију завршио одсечним: „Грешиш, читао сам ја како ствари стоје, тако пише у психологији”. То помало комично резоновање урезало ми се у памћење. Савршено је прикладно за описивање доброг дела друштвено-политичких расправа у Србији и остатку света. Кад год неко данас покуша да доведе у питање владајућа уверења, а камоли предложи алтернативу, сусретне се са сличном проблематично...