Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

NA PUT BEZ POVRATKA

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na petak, 08 novembar 2019
in RAZNO 0 Komentara



Kad bi gotovo i oko dece, žene na poslu, a ja Milanu sve predadoh uz potpis, u dogovoru sa mojim saobraćajcima, odrediše mi vozilo sa prikolicom, par propfesionalnih vozača i još jednog kao vodića jer ja ću mojim autom. Jednog popodneva sve je bilo utovareno. I ja i oni krenućemo  idućeg dana zorom. Tu poslednju noć u Valjevu, preležali smo na nekakvim improvizovanim ležajevima i u inat umoru i uzbuđenju ni trepnuli nismo, kako se ono veli nismo mogli. Mene i sina bilo je sramota da plačemo, a verno se sećam, njih dve su čitave noći šmrcale i brisale suze, tešeći jedna drugu, taman da i dehidriraju.
Ni svanulo nije bilo, mi smo bili spremni za polazak. Ostavih ključeve novom stanaru i sve ono što nismo poneli, a njemu će moći poslužiti i sem sa Milanom koji je znao kad krećem, nikom drugom ni reč ne rekoh. Izgledalo kao da ću već sutra opet na posao u istu onu kancelariju. Interesantno, nakon toliko godina u istom kolektivu, naprosto nisam imao snage nikom pogledati u oči i ako su po stažu svi bili mlađi od mene. Plašio sam se suza, onog grča. Plašio sam se i uspomena koje su se do samog vrha naslagale. U meni kao da je nekakv inat proključao, goreo sam od nestrpljenja, da odem baš tako, iznenada u pravi zaborav. Niti sam ja nekom nešto dugovao niti oni meni pa čak ni nekakvo obično izvinjenje za kakvu grubu reč. Ništa ni u obliku kakve senke, sve je bilo čisto kao suza. Na taj način oprostih i mojim šefovima što mi nisu dali u Beograd, puknuše me u Zagreb. Što su mi ponekad kao zbog gospođe Milke ili Obrena (fotografi) pa i one žice na igralištu za tenis na Pećini oštro prigovorili.Tako je to bilo i nikako drukčije, da i ne znam ustvari zbog čega. Pa kad je pomislih sve prošlo, nije više ni važno. Naprosto, hteo sam tog dana da povučem crtu i sve podelim na dvoje, to što ostade i ovo što će tek biti. Zaboraviti nikako nisam mogao one lepe trenutke pa i one kad zbog posla, glavu nisam mogao dići, radio sam ne pomišljajući ni na jelo ni na spavanje, čak i po dva dana u komadu.
Ipak najviše mi je bilo žao Valjeva. Više od dvadeset godina, svojim očima sam gledao, kako menja svoj izgled. Dočekao sam da se dovrši Dom kulture, ulice da se srede, postave semafori i zamislite da se otvori prva samoposluga ili hotel Narcis. Dočekao sam ja i novu prugu i železničku stanicu. Od svega najviše, eto stekao sam svoju decu i dočekao, samo još malo i  da krenu na fakultet. Ne mogu zaboraviti ni brojne prijatelje koje eto moram zauvek ostaviti. A gde su u svemu fudbaleri, bokseri, košarkaši? Gospođa Milka kao prva ona stepenica o koju se spotakoh odmah po dolasku u Valjevo (slikao sam se kod nje a nama je bilo zabranjeno, čak u izlog mi stavila portret). Ostade ona ograda, Markova stolica, ostade i pesma o slavnom Vojvodi i pripadajuća kazna zbog toga.
Ne znam samo šta je sa komšijom Dragoslavom, siromah bolestan bio, nikako se nismo
mogli ni ja ni on pomiriti da mora iza nekakvih rešetki, bio je ipak bezazlen.
Više od nekoliko dana eto trebalo bi mi da se sa svima oprostim i pozdravim, kad reših da krenem u Zagreb, baš onako kakav je i red i običaj, nisam mogao. Zbog toga i pomislih, oće li teta Milena kad u prvu nedelju koja je po redu, dođe da proda kajmak i sir pogledati i razmišljati, šta li je sa  onim, koji ni jednom da izostane, svake nedelje je dolazio među prvima da kupi, kako reče najbolji kajmak i sir koji se prodavao na pijaci. Šta li će pomisliti Nastas pekar, sigurno će reći, nema zbog čega da se naljuti, a eto nema ga danas. Berberin, uvek se šalio, tebi u buduće u pola cene, sve ti je manje kose, pa bi posle šišanja onako za pultom po jednu prepečenicu kako bi brže rasla, zalili bi redovno.
Rekoh nevešto, sve je to moja domovina, a u čitavoj toj nevešto skovanoj rečenici, gde da smestim Valjevo kojeg eto prerastoše moja deca, morao sam dalje pa makar to bilo i tamo tako daleko.
Remek dela su i nezaboravna ona Pisma iz Norveške. Pariz su veličali mnogi koji bi ovako ili onako navratili tamo, pre svega veliki Srbi i po delu i ugledu. Ja nisam imao sreće nikad da stanem ispod onog tornja ili da prostite sa onog mosta makar jednom pljucnem u Senu, ali presrećan sam što me eto zapalo da živim i radim u Valjevu, kad već ne daju u Beograd. Eto kakav sam, ni Pariz, Norveška ni na pamet da mi padne. Kako nekog drugog mesta da se setim, hteo bi samo na Kolubaru u Valjevo i gotovo.
Znam, mnogi čekaju i u redovima stoje za onaj papir, kako bi nekud tamo u onu Uniju, valjda se to zove Viza, čak okrivljuju neke pa i samog svog Pretsednika države, što zbog njega ne mogu dobiti. Kakvog li apsurda, mene to u opšte ne pogađa.
Ako glasate za nas obećavaju, vodićemo vas, zamislite gde u Sloveniju ili Austriju. Ni pet para za to obećanje ne bi potrošio. Hvala svima na svemu, ja bi u Valjevo, onom uskotračnom kao nekad, a može i pešice iz pravca Brankovine, Pričevića ili Divaca, zašto ne i od
Kosjerića.
Onog jutra, sećam se kad krenušmo, zastajem namerno na onom prvom semaforu u Karađorđevoj, zašto da ne mahnem Obrenu, na drugom ću Pošti, gde sam se često puta znao skloniti kako bi se ogrejao. Inače, tu me i onaj Bale sustiže prolazeći na crveno. Oni su znali šta je u pitanju, rekoše mi, bolje da te udario kakav besan konj ili ne daj Bože iznenada grom. Od svega po malo znali o tom čovi.
Preko korzoa moram i zbog njega, Milke pa i mog Pašića vrsnog mesara, koji je vešto aranžirao one šnicle. Tu ću na desnu stranu, kako bi se prekrstio ispred onog Božijeg hrama, bio je do kraja nama zabranjen. Hvatajući pravac prema Šapcu, eto poslednji put ću pored onih zgrada, gde potroših više od dvadeset godina. Sa obadve ruke mašem jer odoh bez pozdrava, već rekoh bio sam kukavica. Usporih sasvim, naprosto milim, samo da ne prenaglim i stanem i opet kažem, dosta je bilo mučenja, ostajem definitivno. Setih se u trenu, možda su oni moji pred Šapcem sa stavarima, a dogovorili smo se gde će mo se čekati, ne smem ih prevariti i izneveriti, zaključih.
Nije to lako i sad se sećam dok se spremam da dovršim sa  čitanjem onog poglavlja iz Orvelove Osamdeset četvrte. Ne znam zašto se opet vraćam njemu u ovo gluvo doba dana i noći pa i godine, da je makar jedina. Kao da oću i na ovaj način svega da se podsetim jer vidim nikako zaboraviti ovu poslednju.
Eh da imam vremena pomislih tad, da još jednom svratim u Brankovini ispred one Desankine kuće, ako bi bilo sreće da i nju ugledam te sedamdeset devete, koja treba da se upamti i zapamti pošteno.
Ako bi neko pomislio koliko sam ja to pristrasan prema Valjevu, zašto da ja ne upitam, kako to da su oni prema Parizu, Londonu ili tamo onoj Pešti. Izvitoperiše se do kraja kako bi što vernije preneli ono što tamo doživiše. Više i zbog toga, koliko imaju smisla da se tako dive svemu onom što je ne dokučivo i sasvim daleko nama običnim smrtnicima. One zgradurine i mostove u stanju su i slikati i opisivati pa čak jedan drugog u tom svemu i ponavljati, kako bi eto mi poverovali, da su oni zaista tamo bili. Otići u Pariz bilo je više od onog hodočašća. Ili onaj koji bi imao sreću da tamo ode, automatski mogao je dobiti kakvu titulu ili čak još i više, nekakvo zvanje.
E moj Džordž, džaba si se trudio da nam na vreme skreneš pažnju na neke stvari, pomislih evo opet, dok ti se vraćam iznova, već znam i napamet dobar deo onog što oću opet da pročitam. Ne mogu se ljutiti na tebe i zašto bi u ostalom, više moram sebi i to u brk reći koju. A kad je tako, što bi pa i razgovarao i bočio se sa ovakvom budalom  kakav sam.
Moji saobraćajci, sustigoh ih na zakazanom mestu. Sećam se bili su prepoznatčjivi i uočljivi i na puškomet. Onako raspoloženi i orni, morao sam im i zavideti i glasno reći, blago vama, najviše zbog toga što će te opet istim putem u suprotnom pravcu. Eto ja više nikad.
Kako opet ne upitati se, može li se to predvideti uz pomoć onog taloga iz one šolje za kafu ili je sve to ne predvidivo pa i zbog toga desi se iznenada. Ne upitah onu baku onda iz Zagreba kad reče, idete daleko, oću li se vratiti ikad? Ili moju baku Angelinu u Valjevu, kad predvidi da ću ostati i neću otići nikud, osim evo natrag u Zagreb. Možda je ona toliko bila sigurna u to, da zbog toga i nije imala potrebe da kaže ili čak najavi takvu mogućnost. Ostaješ reče, a sve ostalo kako dragi Bog da.
Brzo smo istovarili i još brže sve uneli u stan. Kad htedoh da se počastimo, požuriše ipak da utovare planirano tu nedaleko još za videla, kako bi mogli nazad istog dana. I njima vidim oči vlažne pa mi i nije krivo, što moje nikako do kraja da obrišem. Žao mi što se eto rastajemo, kod njih sam polagao i vozački pa i zbog toga, posebno što se više nikad nećemo videti. Molim  ih ako ikad ovud budu prolazili, svratite da se makar vidimo, ponavljam već nekoliko puta. Znm da oni u povratku ovog puta ne smeju skretati i zbog tereta, opet molim  makar onako krijući, neće niko primetiti.
A vozilo gledam prava ala, još sa prikolicom. Po njihovom naglasku ali i bučnosti, komšije lako prepoznaju odakle su i ko su, izgleda kao da ih se i plaše, uzmiču i sklanjaju se brzo. I one boce od piva poslagaše na hrpu onako na travnjak, možda da se vidi, samo po jednu, žeđ kako bi presekli ni govora o pijanstvu i ako ovi rekoh zaziru kao da su boce od rakije one žestoke.
Opet spominjem jelo pre nego će gore u kabinu uz one visoke stepenice. Ni da čuju. Sređuj to, gde ćeš zanoćiti, opet će glasno, a brišu rukavima i znoj i oči jednovremeno, kao da im je žao gde me ostavljaju, dugo smo bili zajedno. Kad pokulja dim iz one cevi gore, tek tad i ja i oni bili smo svesni, nikad više.
I sad dok prevrćem ovaj jastuk, kako bi glavi našao pravo  mesto, pamtim dobro kako me baš tad pošteno glava bolela. Žurili smo da ni sitnica kakva ne zasmeta ispred vrata pa čak i nekakvom krpom detaljno sve obrisašmo i ako po tragovima prašine, izgledalo je da od uselenja u zgradu niko nije nikad ni pipnuo.
Birajte gde će ko povikah mojima čim pritvorišmo naša ulazna vrata, onako između onih stvari, a da se čestito i ne vidimo. Mislio sam odmah da pripremimo konačan raspored. Najviše su se ipak zgledali, kao da sve to što je bilo tu i nije naše, čini mi se te stvari i gadile su im se. Znam ja gladni ste vi rekoh, kad vidim kako se drže, za deset minuta biće te posluženi, dodadoh. Onako kako sam stajao bliže izlaza, otvorih vrata ni da ih upitam šta bi ili čak bi li išta od svega, požurih. Kako se to sve brzo odigra pomislih, ostavljeni tako sami, da se ne uplaše, oću li se vratiti u opšte ili ću i ja nekud okrenuti i izgubiti se između tih zgradurina. Žurio sam kao na nekakav voz ili na posao pa kad ključ u vratima poče da šuška, čujem tišina u stanu, gde je ko ostao iza mene, tu se i sad nalazio. Glad ne poznaje stid, opet ću sasvim glasno jer smeta mi tišina i ta ukočenost, mada me glava već rekoh kako boli. Po jedan onaj zamotuljak ćevapa u lepini im pružam kao onima preživelim posle kakvog zemljotresa jer sve je to tako i izgledalo i delovalo oko nas.
Zbog glavobolje ono moje u nekoliko zahvata dokrajčih, više kako bi razmrdao kosti, ne bi li popustila bol i odmah kako ugledah televizor, zgrabih ga i ponesoh na suprotni kraj one velike sobe. Tek tad žena se oglasi, nemoj sam šteknuće te, a ona ne zna za strahovitu glavobolju, goru i od tog njenog štekanja, posebno što je već od  juče u leđima  nešto popustilo,  jedva se pomeram pa i kad dišem vređa me i boli. Ostavio Vukašin onaj antenski kablić ugrađen u zid u dva-tri potza i jedno i drugio ukopčah, oću da uključim da makar on priča kad mi uporno ćutimo, kao da smo u strašnom sukobu, a vidim i sam da su sve troje na suprotnoj strani od moje.
Hvalim antenu odmah jer u Valjevu pre svakog uključenja, morali bi proveriti  prvo nju, čini mi se i kad vrabac onaj maleni stane na nju, na ekaranu sneži i u sred leta. Ovde stabilna na krovu, a još zajednička, kako bi rekli kolektivna (kasnije sam shvatio zbog čega kolektivna, lakše se isključi signal) mi bi inače samo tako nešto i podržavali, Bože sačuvaj nekakvo
moje, tvoje, naše i svačije, može i ničije.
Kad se naljutimo, a posebno kad ne primećujemo jedni druge, onako grubo do večeri sve je bilo na svom mestu. Ostalo samo još nekakve sitnice i dobio bi se utisak da smo tu ko to zna od kad, a eto samo što stigošmo.
Neću ni da pričam da odmah zdimišmo na more. I u selu se obradovaše njeni, primakli se na nepunih dva sata vožnje. Odmah primetiše da nemam kuku na autu, Bale je iskrivi, a trava dozrela, taman da se počne kositi, trebaće opet sve privući bliže.  Tešim ih, ne brinite, ima se zašta privezati ono uže od grane, kojekakvih rupa na sve strane. Ipak najviše se vesele, što smo konačno eto tu, a ne znaju da je i meni i mojima još uvek srce pa i duša tamo negde oko Kolubare, možda ipak najviše upravo na Markovoj stolici.
Koliko sam mogao više i pored svega skratih odmor, žurimo u Zagreb. Opet zaključišmo dok se onako vozimo, nikad više preko Drine prema Valjevu. Moramo se ubrzano privikavati na novu sredinu pa i neke druge puteve. Pomislih tad u trenu, kamo lepe sreće da mogu mojima u Valjevo, mislim na prijatelje ili makar poput onih Pisama onako kitnjasto i nabijeno do kraja, da nešto napišem, kako je ona uvažena dama iz Norveške pisala o Norvežanima koje je sretala tamo. Da se eto i ja kad bi mogao pohvalim i kažem, opet bi onu rečenicu, moja domovina  jer njena sigurno nije bila Norveška, zato je i pisala onako zanosno, čak eto odozgo, još samo malo pravog geografskog severa.
Kad deca u školi da bi se upisali, pokazaše one svoje papire ispisane ćirilicom, svojim očima gledam kako se beče, kao da su ta slova zamršenija i od onog arapskog pisma. Jedna će zadužćena za te poslove sinu onako zajedljivo, ovde se uči nemački. Ja taman da zamolim, kako bi se lakše oko svega dogovorili, sin me preduhitri, ne, ne ja ću isključivo engleski, uplaših se oće li uvažiti to njegovo. Prevrtala je na sve strane nekakve papire, kako bi pokazala kako je ona više za nemački pa čak reče lakše se i upisati. On je bio na nesreću isključiv, engleski ili u drugu školu. Nije propustila da pohvali nemački ali smogla je snage da ga uvrsti u razred gde je njih desetak htelo engleski.
Ipak, to je obična sitnica, trebalo se sasvim odreći ćirilice i ekavice pa i u običnom govoru bez razlike na varijantu i potpisane one dogovore u Sarajevu  ili Novom Sadu. I komšije primetiše da i pored tako tvrdog naglaska u govoru, da i ne grizemo i ne ujedamo, manje su se sklanjali ili klonili, sve češće bi stali ispred nas kako bi ih mi zaobišli sa jedne ili druge strane. Pomislih, samo kad se prihvatimo posla, deca učenja, manje će mo se viđati i susretati, samim tim i smetati jedni drugima.


Obrad VUČEN


Ključne reči: Nema ključnih reči

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

BIOSKOP 85 od 14 - 20. novembra 2019.
  PORODICA ADAMS, 3D sinhronizovano 14. i 15. novembar u 17.30h 16. i 17. novembar u...
Detaljnije o programu

 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja