Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saOglasiAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

ŠVAJCARAC

Objavljen od ObradVucen
ObradVucen
ObradVucen još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na ponedeljak, 09 jul 2018
in RAZNO 0 Komentara


Žurio sam pa onako kao sumanuto, uđoh u dugački hodnik naše poslovne zgrade. Gledam za pravo čudo nikog, osim mog kolege, čeka,  kancelarija mu bila zid do moje. Taman da ga pozdravim, a on me preduhitri, dobro došli kolega pa nastavi da šeta sa njegovim prepoznatljivim rokovnikom ispod ruke, kao ispred nekakve zubarske ordinacije.
Daj ne šegači se uzvraćam mu, da ne galami kao na seoskoj pijaci, pa htedoh da zgrabim za kvaku, oću da uđem. On vešto podmetnu  nogu, kao da je na utakmici ispred šesnaesterca, kako bi me onemugućio da prođem, u kazneni prostor, pred gol.
- Glavni nas traži, pa ispruži svoju levu ruku, na kojoj je stajala njegova „Doksa“. On bi znao u šali reći „Doha“, izgovarajući ono ukrštrno slovo kao ćirilično. Vidljivo je bilo i ćoravom, da je pokazivala, da je prošlo davno sedam.
Ama posti da prođem ne zezaj se, da nas neko ne vidi ovde, ovaj  moj elektronik stao, kao da se njemu želim opravdati. Podvališe mi nedavno na onom  buvljaku mater im,  pa opet povukoh za kvaku svoje sopstvene kancelarije. On skloni nogu ali je i dalje držao ispruženu levu ruku, kao da ga je nešto u ramenu ili laktu jednovremeno šteknulo, pa je ne može da je spousti. Ja drmuslam ovu moju levu sa satom, u nadi da pokrenem  svoj elektronik, mada je njegova sekumdarica poprečeno stajala, poput kakve riblje kosti i samo se u mestu povremeno trzala. Stigoh da samo još kažem smeće jedno, pre nego stigoh da uđem napokon unutra.
- Četrdeset osam minuta i dvadeset jedna sekunada, nabraja on, pa kao da oće da kaže i da se upamti, zapiše, onom  drugom rukom pipnu svoju „Doksu“, sličnu nekakvoj štopereci, ne pritvarajući vrata.
- Tražio vas glavni i u stanu, kad reče, ispade mi nekakv patrljak od cigarete.
Nemoj da se šegačiš, uozbilji se konačno, a upravo to njegovo persiranje, delovalo je neozbiljno. Osećam da nečeg ima  u tom svemu pa žurim da utvrdim šta je u pitanju. Jednovremno dok pokušavam da se priberem, dosta traljavo oću da  pronađem svoj rokovnik u kojem mora da stoji zapisano, postoji li kakav planiran sastanak u ovaj dan, crni petak ili ne. Žurim halapljivo da već jednom pronađem onu svilenkastu vrpcu, koja označava mesto, gde bi se mogla nalaziti nekakva pribileška. Kao da je otkinuta, nigde te proklete vrpce, a ja žurim pa listam levo desno. Svugde nekakve crtice i ništa iza njih. Bezbroj i drugih oblika i geometrijskih likova, formi, crteža pa i ukrštene reči, pravljenih u pravoj dokolici na raznim sastancima i dogovorima.
Kad napokon pronađoh onaj vidno isprljani smotuljak od vrpce,  začudih se, ni tu ništa o
planiranom još manje o vanrednom  sastanku. Pogledah u moj elektronski sat, koji je pokazivao da je upravo prošla ponoć ili možda podne prethodnog dana, ko to sad pa da utvrdi pa ne znam šta bi.U ostalom, to više i nije važno ovog momenta pa kad pogledah u kolegu kako čeka sa odškrinutim vratima, naprosto jurnuh tamo kuda reče da trebam. On se i ne pomeri pa da se ne sudarimo  zastadoh začuđeno.  Zvaće nas, sad je upravo zauzet, odgovori.
Onda, zatvori već jednom ta prokleta vrata, da nas neko još ne vidi i tek sad se nađoh u pravoij nedomuci, kud bi, ni tamo ni ovamo.
- Ne ljutite se kolega, pa ih on leđima pritvori, kao da su preteška, ne može nikako rukama. Kad škljocnu brva u dovratku, on ih još i podboči ramenom, kao da se plaši da se ne otvore ili neko bez poziva ne uđe. Čak taj čitav zid sa njima da se ne prevrne na nas pa ih on drži ramenom. Još jednom ga pogledah, da upitam za sastanak. On sleže ramenima govoreći, sad je zauzet, zvaće nas, a ja bi ovde da pričekam ako se slažete kolega, reče gledajući me, pomalo i začuđeno, kako sam nerovozan, onako ravno u oči.
Kad pogledah valjda iz navike ili stiske sa vremenom, opet u sat, onaj moj rokovnik iskliznu mi i pade na pod. Pomislih, da ga uzmem ili opaučim onom mojom iskrivljenom cipelom pa neka ide u tri čina.
- Trebaće to vama kolega, još ako ništa, zbog vaše zaboravnosti, da ne propustite kakav dogovor na kolegiju, ili da se ne dosađujete, govori kitnjasto kao da recituje, kad glavni obrazlaže dnevne ili dugoročne zadatke.
Uzeh ga, pogledajući prema njemu, ovo je tvoje jutro, stigoh da kažem i pre njega se uspravih. Ona prokleta vrpca tek sad je  landarala na sve strane, a maločas jedva je pronađoh. Pomislih da je otkinem i povukoh je pošteno ali odustadoh. Instiktivno pogledah u svoj elektronik, možda bi mu više odgovarao boflonik, a kad malo bolje razmislim i nije ona kriv. E smeta mi onaj budilnik pa ga ne navijem, kad zvoni zna za njega više od pola stanara u zgradi, prosto se preplašim i ja kad zatandrče.
Šetam tamo amo onom dužom diagonalom kancelarije, poput kakvog rasejanog profesora, kad pokušava da smisli nešto što bi moglo zaintersovati njegove đake. Nešto mislim, makar da navih onaj u pretsoblju  jer i on pa lupa kao kakvom sekirom, kad počne da otkucava dvanaest u noći, ko sa prave crkve. Već su nekoliko puta i gornji i donji komšija pitali, šta to lupa kod tebe, ko da pospremaš kakve prazne kante. Eto sad mu redovno skinem one tegove svako veče a vraćam redovno na njihovo mesto ujutru. I onaj sa displejom, kako je konstrujisan, naočale mi trabaju da bi razaznao i video one brojke. A za nesreću i žena jutros ide kasnije na posao, ne uključih ga pa i to me uspava. Obećah da ću je probuditi telefonom, setih se u trenu, dok sam pretraživao po mislima, kao po kakvoj časoviničarskoj radionici.
Kolega tvoja „Doha“, rekoh iznada, kao da nju upravo pronađoh u tom neredu časovnika i vremena?
- Moja „Doha, je pravi hronometar. Po njoj mogu da lete avioni, vozovi da voze. Mogu oni na radiu po njoj da najave tačno vreme, pa ko zna po koji put opet ispruži onu svoju ruku, da se uverim u tačnost i kvalitetu. To neugledno čudo od sata, sa onim svojim ručicama, delovalo je lepo i skladno i da u ustima ne napipah  ostatak od onog naširoko reklamiranog kaladonta, htedoh nešto da onako opsujem, ali prvo sam se morao njega osloboditi, a posle zaboravih na sve. Pomislih, makar da nju probudim, a ja i tako zakasnih na sve.
E, osetio sam ja da vrag odnese šalu, razmišljam kad jutros ne sretoh komšiju u povratku sa njegovim ogromnim psinom, iz obavezne jutarnje šetnje. I ovaj škiljavi portir, kad htedoh pored njega da strugnem, otvori četri oka, da bi mi dao do znanja, da me video i sasvim će bučno da svi čuju, dobro uranijo kolega pa se i nakašlja. Ništa mu ne rekoh jer zaboravijo je on, kad sam znao po nekoliko puta i prvi doći, a otići daleko posle svih. Jest da onaj bivši na tu pojavu javno reče, slab je onaj radnik koji mora da radi duže od propisanog vremena. I ovaj novi ima nekakvu svoju politiku, samo ne znam je li to provokacija ili nekakv blef da se navedu na tanak led, pa onda...
Naime, setih se kad nedavno jedan, od najstarijih kolega, na nekakvom dogovoru za analizu rada ili nerada, svejedno, kad sasvim ponosno reče, eto još se nije desilo da zakasnim na posao. Glavni mu uzvrati onako ozbiljno, e kolega, nije ni to pravo merilo da je sve bilo kod vas kako treba. Blago njemu, sad ide uz Jadar gore za ribama, gricka svoju penzicu i ne žuri da bude prvi na poslu, još manje ne smišlja način, kako da se kao ja sad izvuče iz sosa, u kojeg upadoh iznanda.
Upravo kad kod kolege ugledah na onoj njegovoj, kako je u šali govorio „Doha“ koliko je već, potrčah prema telefonu. Ne napravih ni nekoliko koraka, a on poče sumanuto da zvoni. Zgrabih slušalicu, tražeći mesto pogledu, eto samo da ne gledam u pravcu vrata gde je stajao moj zajedljivac.
- Jesi li ti stari, kad reče bi mi lakše jer sam mislio da glvani zove. Mahnuh onom slobodnom rukom preko onog dela glave, gde već dugo nema nikakvih tragova od kose, više da obrišem iznenadni znoj, nego što sam mislio da može opet početi da niče. Taman da još nešto kažem, posle one kratke reči, da, ona će;
- E ne može to više tako, jutros prava frka, Ti tvoji se zabrinuli gde si, već su dva puta zvali. Od mog spavanja malo dužeg, ništa. Sinoć zaspah kasno, tako da se mogu danas slikati. Vidi nešto za ručak i za decu kad dođu iz škole , ja moram već ići.
Ne stigoh ništa da joj kažem jer očito ona je bila pred vratima da izađe. Još jedno vreme sam držao slušalicu, a onda je brzo spustih, izbegavajući pogled kolege, da opet ne izgovori nekakvu pikanteriju na moj račun. Po svemu sudeći, jutros sam svima najpodesniji za to jer kao da ličim na onog, koji naopako obuče kaput ili obuje jednu žutu a drugu crnu cipelu i pođe onom širokom Karađorđevom po sred Valjeva.
Kad ovaj moj lupnuh snažno srednjim prstom pravom čvrgom, zaboli me nokat i jednovremeno izleti mi reč nekakva, smeće jedno. Naprotiv kolega je delovao smireno, kao da je on trebao dati konačnu reč za sve, a ne ovaj gore. I tišina je prava vladala tako da se čula razgovetno IBM-ovka, sa druge strane zida, kako štepa pod veštim prstićima. Ona grudvica od kaladonta još uvek mi po ustima šeta, a kad oću da je ispljunem izgubi se negde kao da je porogutah.
A šta je tu je, rezonujem sad onako sam za sebe, dok sedim u stolici, da bi se malo pribrao i smirio. Kad naslonih bradu u ruku, osetih kako sam se površno i traljavo obrijao, pa počeh pretraživati po licu, gde je još sve ostalo. Kad kolega primeti, kako mašem dlanovima, levo desno, sasvim ozbiljno reče ali na svoj način, kolega imate sapunice i tu oko uha. Tek tad počeh pogledati u staklo od vitrine, ne bi li otkrio gde je to zaprvao on uočio, sa namerom da obrišem. Očekivao sam ja da kaže, kad bude gotovo ali imao je on stila za druge stvari.
- Slobodno se vi kolega i počešljajte, ne smeta to meni, reče tako ozbiljno kao da su dlake sa moje glave letele na sve strane, a godinama i ne znam šta je to češalj. Nedavno mi i onaj moj berberin ozbiljno reče, ubuduće za tebe u pola cene, eto samo da se vidimo jer i ovako nemam šta da radim oko tvoje glave.
Pričaj ti šta hoćeš, uzvraćam kolegi i tvoja je na izmaku, što se rogušiš?
-Neka, neka uzvraća mi, pogledaj gde hoćeš, po puna šaka, pa i iznad čela, po sata mi treba ujutru da je rasčešljam posle spavanja.
Pas jedan, rasštrkala mu se kao kukuruz posle grada, a meni se ruga. Mahinalno opet mahnuh preko glave, pa ispade da mu prkosim, hvalim se kako je sve čisto. Nije mogao odoleti, slatko se nasmeja, a ja bi i jedno i drugo jednovremeno.
- Lako je vama mene kolega zasmejavati, dok ovde stojim kao da visim o čiviluku, a ja ni kafu nisam popio. Vi ste već sigurno i rakiju kad ste došli u ovo vreme?
Ćutim, dok opet odnekud ona ili nekakva druga grudvica  od onog kaladonta doluta, osećam u ustima.
E, rođeni moj pomislih, ništa od toga, a slatko bi nešto pa makar i otrovno da onako sručim, možda bi isprao ovaj talog iz usta pa i ovu grudvicu naširoko rekalamiranog kaladonta.
Ništa ne rekoh više, da ne ispadne kako se pravdam ili hvalim eventualno, ali reći ću ja njemu dok se ove sve oko čekanja okonča, više da mu se za ovo sve odužim, nego da nadoknadim propušteno.
Taman da dovršim započeto, a kucanje na vratima naprosto me uplaši. Sve mi je bilo jasno pa u dva tri koraka jurnuh u hodnik, izđoh pre njega.
- Kolega, trebaće vam ovo valjda, čujem kako viče zamnom, dok sam grabio dugačkim hodnikom. Kad se okrenuh, ugledah svoj rokovnik u njegovim rukama i zastadoh da ga sačekam. Naprotiv, on je išao polako kao da je reč o tamo ne znam čemu, a ne kuda smo pošli. Sad smo već išli jedan pored drugog, a još jednom pogledah u svoju ruku sa satom, pa povukoh onaj svelenkasti kraj koji je virio iz rokovnika.
Vrata otvorena pa mi prođošmo bez kucanja. Kad uđešmo tek tad se dovršavalo pospremanje pribora za kafu pa i nekavo piće.  Naša servirka vešto pokupi sve, pored nas izađe. Tamo iza ogrmnog stola on je upravo razgovarao sa nekim, uz pomoć onog njegovog crvenog telefona. Ne prekidajući, kad nas ugleda, rukom dade znak da sednemo. Znali smo već gde se seda kad jedan dođe ili dvoje ili kad se trebaju popuniti sva mesta. Za njega je uvek bila rezervisana ona masivna stolica u vrhu stola.
Kad napokon dovrši razgovor, pomeri onu ručicu na tasteturi sa brojnim prekidačima i svetiljkama, koje su žmirkale i hitro ustade iz debele kožne fotelje. Osetih da mi nešto prostruja telom. Nije mi ni hladno ali moram priznati ni nekakav strah, pa mala trema sigurno.
Čestito i ne stigoh još jednom da pogledam u sat, a on će, znam čekali ste? Kako po njemu već čitavo jutro lupkam, kucnuh ga još jednom olovkom. Glavni već pruži ruku da se rukujemo ali primeti kao da na nešto želim ukazati ili skrenuti pažnju.
-Šta, novi sat, reče dok je povlačio svoju stolicu bliže staola sedajući.
Ama nije novi, počeh kao da se želim odmah opravdati i ispričati za sve od jutros pa i ovo zbog čega evo sedimo ovde. On kao da nije dobro čuo, još uvek je žustro trljao svoje ruke, kao da nam predstoji nekakvo šakanje, a ne uobičajni radni dogovor.
Eh da makar ovo smeće od sata ne stade, drukčije bi sa ja ovde baškario. Osetio sam ja da nešto nije u radu, kad onaj škiljavi portir, nikad tako da pozdravi, a jutros će i dobro uranili, kao da je bilo podne, a ne tih sedam i nešto sati. Pa i komšija mi je bio sumnjiv, ne stigoh ga sa onim njegovim štencem i on odmaglio na posao.
Peglam stranicu rokvnika kao predavač za podugačko izlaganje iza kakve govornice. Kolega sa strane stola, naprotiv mirno je sedeo, kao da će on pojasniti, zbog čega smo tu ovako iznenada, a ne glavni.
- Kafu niste popili? Možete slobodno, glvani će, pa pravdajući kako on ne može, dodajući, ova bi mi bila četvrta od jutrs.
Ja ni vode nisam okusio, još mi se one mrvice onog kaladonta preturaju po ustima, sve gledam gde bi onako slatko da ih pokušam ispljunuiti. Pomislih pogledajući tamo nedaleko prema bifeu, bolje bi mi možda prijala čašica one prepečenice, da ovo sve sapere bez traga dole negde.
Moj sat pomerio se od silnog drmuslanja prema šaci ispod onog zgloba na kojem mi obično stajo, osetih smeta. Kad htedoh da ga vratim, on nikako da pređe onu izbočinu pa drugom rukom oću da ga poguram.
- O vidi, vidi novi, opet će gčavni zavirujući, da bolje vidi.
Ama šefe stari, tek sad htedoh da dovršim maločas započeto.
- A tako, izgleda zgodno, on će.
Sav se naježih očekujući šta će tek sad da kaže pa pogled brzo usmerih na otvorene stranice rokovnika. Znam, sad će on početi od Kulina bana. A onda sve mislim da je ovo nekakv san jer kako meni po stažu i godinama, starom vuku da se desi upravo ovakva svinjarija. U trenu opet setih se onog svoga starog kolege, koji je blago njemu odnedavno u penziji. A upravo ovaj čova tu, da kažem glavni, dok sad trlja strastveno svoje ruke, njemu ozbiljno reče, nije ni to dobro... Štali će tek meni ako ne misli da predloži i reklamira anarhiju u kolektiovu na čijem čelu je on.
Gledam kolegu krajičkom oka, kako spokojno sedi pa u trenu pomislih, blago njemu, on kao da očekuje kafu ili nekakvo pićence, ni rokovnik otvorio nije svoj.
Nekako istog trena glavni se osloni, onim svojim pozamašnim  dlanovima o besprekorno sjajnu površinu svoga stola i još malo se približi onom svojom udobnom stolicom bliže nama. Poza kao pred odlučujući napad ili skok, da mu se kakva žrtva  ne bi izmigoljila ili umakla.
- Zaista nećete kafu kolege, on će onako kao zabrinuto. Ja bi kafu i doručak pomislih ali pre svega nek istrese ono što misli, valjda se naoštrio ali on je i glvani i spretan govornik, poput kakvog političara, zna onu pravu jezičnu bravuru. Kolega upravo onako kako je uvek i činio, podiže desnu ruku i postavi kažiprist iznad palca, što je značilo, jednu čašisicu. Ja peglam još uvek moj rokovnik, a zna dobro da bi sad mogao i tri takve kakve kolega pokazuje pre nego glavni počne svoju besedu. U ostalom,  kakav mu je to pa štos, nudi čašicu da me valjda ošamuti dobro, kako bi mogao lakše da me uvija i mota oko onog svoga čvornovitog malog prsta.
I ako ne stigoh ništa da kažem, on kao da ne nosi više od pedesetak kilograma, a ne čitavih devedeset, vešto ustade, jednom rukom zgrabi i flašu i čašice pa kad ih gurnu po onoj glatkoj, sjajnoj površini, one dve namenjene nama, kliznuše kao da znaju kome pripadaju. Zamirisa žestoka tečnost pa naprosto prodisah lakše. On  poput prvaog barmena natoči ih stručno i tako brzo, da se i ne snađoh, oću li odmah ili da mi još nudi. Kad njih dvoica podigoše svoje čaše, brže bolje zgrabih onu svoju ispred sebe, da se ne predomisli glavni. Žestoko me opeče za grlo, a odgovaralo bi mi da je još žešće u odnosu na sve kako sam se osećao ovog momenta. Taman kad sam očekivao da još ponudi, on kako je stajao još brže ih obuhvati i još spretnije u dva poteza vrati na njihovo mesto. Sede brže nego je ustao, što je bio konačno pravi trenutak da započne planirano. Tek sad sam bio i malo spremniji, da ako treba i crvenim i stidim se pa i na ono obično kajanje jer i to je onaj manji sastavni deo za malo blažu konačnu presudu.
Napokon, tek sad smo se gledali oči u oči i osetih lagani znoj, po delovima tela, samo ne znam od pića ili je zbog onog  mog zakašnjenja.
Da, da pomislih, vi jeste ali ja, pa još više me podiđe nekakva toplina. Mahinalno pogledah u moj sat.
- Kolega, vi žurite on će?
- Ne šefe, javi se onaj moj Velibor, žuri njegov sat, a ne on. Glavni zastade kao da mu tek sad nije ništa jasno, pogleda me. Ja tek tad pocrvenih.
-Ama šefe kolega se šali, moj sat jutros stade, pa da kažem sve odreda, a on onako pomalo snebivajući se preduhitri me;
- Pustite kolega sad časovnik, kad pođete u penziju, dobiće te pravog Švajcarca, obećavam.
Na to se i moj kolega nasmeja slatko. I glavni poče usiljeno da se smeje i na svoju i upadicu mog kolege. Ja i tako zadovoljan sa ishodom, prećutah sve, ali za svaki slučaj istog dana posle podne, upravo jedan orginalan novi Švajcarac bio je na mojoj ruci.

Obrad  VUČEN

Ključne reči: Nema ključnih reči

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

Previous Sledeća
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
UROŠ TOŠKOVIĆ - CRTEŽI, SLIKE I OBJEKAT
Internacionalni umetnički studio „Radovan Trnavac Mića“ poziva vas u četvrtak, 25. oktobra, u 19 čas...
Detaljnije o programu
BIOSKOP 85 od 15-21. novembra 2018.
BRZI BRZIĆSinhronizovano 15. i 16. novembar u 17.30h17. i 18. novembar...
Detaljnije o programu
FILM JUŽNI VETAR U VELIKOJ SALI CENTRA ZA KULTURU VALJEVO
29. novembar u 16.00h, 18.30h i 21.30h 30. novembar u 16.00h, 18.30h i 21.30hProdaja karata na ...
Detaljnije o programu
IZLOŽBA U TEHNIČKOJ ŠKOLI “GUSTAV KLIMT – PRETEČA MODERNE”
Nakon uspešne izložbe "Klimt u našim očima", koja je bila u našoj školi od 02-12.10.2018. godine,...
Detaljnije o programu

 

Da li materijalno lošije živite u odnosu na prošlu godinu?


Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja