Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resort
Početna stranaValjevske vestiPozitivaMladiKulturaSportBlogFoto danaNa kafici saAdresarKontakt
Pratite nas preko Facebook-a  Pratite nas na Twitteru  Rss
Divcibare Ski Resort
Divcibare Ski Resorr

VALJEVSKO BLOGOVARANJE

Крађа у „радњи за обављање проститутске делатности"

Objavljen od Administrator
Administrator
Administrator još nije napisana biografija
Korisnik je trenutno offline
na nedelja, 12 februar 2012
in STARO VALJEVO 0 Komentara

- један судски спор у Ваљеву 1895. године -•

текст приредио: др Владимир Кривошејев

Упоредо са постепеним ослобађањем од турске власти, током деветнаестог века у српским варошима је дошло до низа промена иницираних убрзаним развојем. Дојучерашње оријенталне касабе су скоро преко ноћи почињале да добијају нови изглед. Број становника се повећавао. Трасирале су се нове улице дуж којих су ницале модерне грађевине. У Србију су се досељавали странци, а овдашње становништво, због потреба послова или образовања, све чешће је путовало преко границе. Ове промене утицале су и на појаву нових навика. На постојећим темељима убрзано је израстала грађанска класа са новостеченим навикама које су калемљене на старо стабло, стварајући јединствен паланачко-европски амалгам. Тај процес, уочљив широм Србије, није могао заобићи ни Ваљево. У пописима становништва, осим старих занимања попут сарача, опанчара, абаџије, ћурчије..., јављају се и професори, рентијери, штампари, апотекари, али и проститути  а сходно томе, у другим изворима се јављају и јавне девојке.  Та занимања, некада проскрибована и законским забранама гурнута у илегалу, легализована су почетком 1881. године, са доношењем законских прописа којима је, по моделима већ познатим у западној Европи, настојано да се легализацијом проституције успостави државна контрола и неутралишу негативне последице илегалног бављења најстаријим занатом на свету.
Након легализације проституције, неке од ваљевских кафана, иза чијих фирми су се већ скривале јавне куће, прибавивши потребне дозволе, легализовале су своју делатност. Али иако примамљив због наизглед лаке зараде, то није био посао који се у нашим условима могао обављати на дуге стазе. Ни најбрижнији локални хроничари нису могли да забележе све јавне куће које су, самостално или у склопу кафана, краће или дуже време, радиле у Ваљеву, од њихове легализације до забране 1944. године. Имена неких од њих ипак су остала позната: Ђуниски вис Марка Црногорца, Ћирина Пурића кафана у Градцу, Радикал, Јабланица и Оријенш у Тешњару, Ђиновчева кафана Боре и Зоре Стокановић, Балкан, Шуматовац, Банат, Топлица у Витковића улици, чувена злокућанска Бела лађа Боре мумџије, Ракића кућа...  У таквој конкуренцији вођење јавних кућа сигурно није могло бити високопрофитабилна делатност. Зато не чуди што је пред Други светски рат власник Топлице по Ваљеву полепио плакате следеће садржине:
„Престао сам водиши радњу какву сам до сада водио и од следећег првог у нашем локалу и под истим именом водићу кафану, о чему извештавам поштовано грађанство и молим да у следећу недељу дођу код мене на доручак који приређујем у мојој кафани у 8 ујутру. "
Овим чином незадовољни власник Топлице је, између осталога, покушавао да измени слику која је у чаршијском мњењу владала о њему. Само занимање „проститута", иако легално, није сматрано часним. Клијентела сумњивог морала, уз претерано конзумирање алкохола у друштву дама за разоноду... - све је то доприносило стварању окружења погодног за делинквенције разних врста. Управо захваљујући ситнијем криминалном чину, сачуванс су од заборава неке секвенце из живота једне ваљевске „радње за обављање проститутских услуга" са краја 19. века.
На периферији вароши, која је те 1895. године, скупа са сеоским залеђем припојеним градском атару, бројала једва 7.000 становника, и чије се ушорено језгро, изван кога су се приземне зграде налазиле уклопљене у руралну средину, могло прећи пешке за неколико минута бржег хода, налазио се локал Милоша Нешковића, „обављача проститутских услуга". Милош је своју радњу отворио у јесен 1891. године, узевши у закуп локал извесног „Милована Милићевића, овд. шпекулата“, који је претходно (22. септембра/4. октобра) од општинских власти добио дозволу да своју кућу „у сокаку водећем, од Београдске улице – цигланама и реци Љубостињи“ може да изда за намене „обављања проститутске радње“.  По свему судећи, локал се налазио у сокаку који ће непуних шест година касније, када су улице у Ваљеву по први пут именоване,  понети назив који и данас има – Хајдук Вељкова улица, у његовом горњем делу, уз Љубостињу. У то време, то је била последња улица у Ваљеву ка истоку, и даље, преко Дабића имања, са Дабића капијом, која је на неки начин означавала улазак у варош, водио је друм ка Београду а око њега се простирало рурално окружење са земљиштем пољопривредне намене. 
У ову јавну кућу се није могло ући директно са сокака. Висока ограда, са масивном капијом, скривала је од очију обичних радозналаца авлију у којој се налазило неколико објеката који су припадали кући за забаву. Капијске кључеве је држао момак Ђорђе, тридесетогодишњи неписмени дошљак из ужичког краја. Он је био газдин слуга, а осим уобичајених помоћних послова, окаснелим гостима је откључавао капију, очекујући, па и директно тражећи, за то заслужени бакшиш. Највећу просторију у радњи за проститутску делатност особље је називало звучним именом ,,велики салон". Остаје нејасно да ли епитет велики указује на то да је уз њега било и других, мањих салона, или је то била само интерна досетка особља којом се настојало да се са друштвеног дна уздигне ниво ове радње. Салон је био централни део јавне куће, место где су посетиоци долазили на почетку вечери, или доцније, после пола ноћи, већ поднапити у другим кафанама у којима су дочекали фајронт. Ту су могли да се провеселе или опусте уз пиће, музику и мезе. За разлику од услуга обичних кафана, овде је посебну атмосферу пружало пригушено осветљење и, наравно, проститутке, девојке, односно јавне девојке. 
У радњи ваљевског проститута Милоша Нешковића о расположењу гостију се бринула седамнаестогодишња неписмена сељанчица из тамнавског села Јабучја Милка Давидовић, са колегиницама Мициком, Даном и другима, које су увек биле при руци, вољне и обавезне да посетиоцима праве друштво, али и да их, уз забаву, подстичу да направе што веће цехове, увећавајући их и својим поруџбинама. Зависно од ситуације, таква забава је могла да потраје и да се боравак посетилаца на томе и заврши. Али ако су посетиоци били расположени, они су могли да вечерњу разоноду наставе у девојачким собама, као њихови госши. Собе су се налазиле изван објекта у ком је био салон, у посебној згради (или зградама) у дну авлије, али, судећи бар по једном адвокатском мишљењу, нису сматране за засебне, приватне, или бар полуприватне девојачке просторије, већ су и оне биле неодвојиви део јавне радње у које је свако имао право да слободно уђе и у њима борави, без обзира на то да ли је позван или не. Вероватно због тих разлога током боравка девојака у салону њихове собе нису закључаване, али су врата забрављивана кад год је соба била заузета.
Собе су биле веома скромно намештене. У соби Милке Давидовић се налазио сто са фиоком, на који се остављала гардероба, затим лампа која је, утуљена, остајала да гори током посете госта, а вероватно и нека нахткасна на којој би она стајала, те плакар за девојачке ствари. Ту су била и два кревета. Изгледа да су у слободно време у соби боравиле две девојке, с тим што су се, током рада јавне куће, смењивале, комбинујући боравак у соби и салону. Пракса је била да ако неки гост и остане да заноћи у соби са својом домаћицом, да их њена цимерка не узнемирава до зоре. Уосталом, тек после одласка гостију завршавало се радно време девојака, и тек тада су оне имале право на одмор и неку приватност. Зато је тек у зору Мицика будила Дану, која је била у соби са гостом, како би узела сапун и умила се после завршетка радне вечери.
О посетиоцима јавне куће се, на основу расположивих докумената, не може много рећи. Један гост је био слуга баштовански из Ваљева. Ту је у ситне сате долазило и млађе весело друштво да настави пијанку започету на неком другом месту. Међу њима је био и двадесетогодишњи бивши келнер, пореклом из Никшића, иначе чест гост код своје родбине у Ваљеву. Био је, по сопственој изјави, незапослен, што га је, по општем убеђењу, па чак и по правним схватањима тога времена, чинило сумњивим.  Ипак, не толико сумњивим да га газда Милош Нешковић не би пустио у своју радњу, где је био добро познат особљу. Сам газда је био неписмен човек, са свешћу и страхом да је пред својим муштеријама лично одговоран за све ствари које им у његовој радњи нестану. Истовремено био је спреман, заједно са власником украдених ствари, да за одштету тражи суму која је вишеструко прекорачивала њихову реалну вредност.


Из расположиве архивске грађе  се може назрети да се у описаној јавној кући власника Милоша Нешковића окупљао свет са самог дна друштвене лествице. У таквом окружењу, уз пиће и сексуалне услуге, и уз занемаривање сталне реалне опасности од полних болести, неизоставну позадину су могле чинити и различите кривичне радње, од тешких до оних помало бурлескних, каква може изгледати крађа старе изношене одеће чија укупна вредност једва да је прелазила износ судске таксе.
У радњи газда-Милошевевој једна таква крађа догодила се у ноћи између 21. и 22. новембра (по старом календару) 1885. године. Те вечери су нестале ствари госту Ненаду Јанковићу док је спавао у соби девојке Милке Давидовић. За то дело је окривљен Јевта Драшковић, „бивши келнер, беспосличар, родом из Никшића". Он је ухваћен и притворен на иницијативу „проститута" Милоша Нешковића, који се у први мах појавио као приватни тужилац, јер је вероватно био обавезан да муштерији надокнади вредности покрадених ствари и стога је за трошкове и дангубу тражио 50 динара. Тако је покренута компликована судска машинерија која је овим случајем била заузета скоро више од месец дана.
Већ 22. новембра 1895. године, истог дана када је на газда-Милошеву иницијативу, и уз његово лично учешће, окривљени ухваћен и приведен, своју изјаву је, у својству сведока, дала проститутка Милка Давидовић, „родом из Јабучја, стара 17 година":
„Заиста окривљени Јевта ушао је у собу у којој сам ја спавала,и то кришом, ја сам била лампу запалила и легла, па потом сам заспала. Јевта је устао испод кревета и са закопчаним капутом изнео украдене ствари. Чим је Јевта устао и на врата иошао, ја сам била преплашена те нисам у том моменту газди јавила да је он, Јевта, под креветом био, а кад је он већ на капији био Беља је газди викнуо и јавио да му је доста ствари покрао. За дангубу хоћу 4 динара."
Ову своју изјаву дату у полицијском начелству, уз назнаку да није писмена, Милка је потписала крстом.
Након покретања истражног поступка, недељу дана касније, 29. новембра, Милка је своју изјаву знатно допунила:
„Које вечери сада да кажем не знам, али пре неколико дана овај Јевта дошао је у радњу мог газде Милоша са друштвом и у салону су седели. После неког времена овај Јевта оде из салона и мислили смо да је са свим друштвом отишао кући, али он, како је видео кључ на мојој соби од врата, отвори, уђе у моју собу и под кревет сакрио се, што претиостављам, јер то видела нисам. Те вечери ја сам имала госта у соби и са истим спавала и кад смо спавали ја сам лампу оставила да по мало светли, али исти Јевта, када је видео да смо ми заспали, он лампу угаси и без сумње да је ствари све покрао и с њим се опет под кревет сакрио. Пред зору, девојка Мицика, пошто јој је требао сапун, лупала је на вратима и тако пробудила ме је. Ја упалим лампу, дам њози сапун и таман хтедо да опет легнем, спазим овог Јевту, који се беше насмејао и рече: ,Ју како сам ја заспао, и одма изађе испод кревета и оде. Када се усправио, ја сам видела да му је био иберциг доста попуњен. По одлажењу његовом потражила сам моју реклу, коју на асталу нисам могла наћи, а он је сакрио у једној чизми мог госта Ненада. Ваљда да је хтео да и њу са чизмама узме. Пођо тада за либадом овом, али ни ње нема. Ја испрва уплашим се и ннсам ниша смела казати нити овог Ненада иробудити, али кад виде да ствари истог нема, ја га пробудим и позовем газду да му ствари достави. То је што знам и на ово могу да се закунем. Дангубу шражим 5 динара. Писмена нисам."
Један дан после привођсња окривљеног Јевте, 23. новембра, своју изјаву је дао и газда јавне куће, „обављач ироститутске радње Милош Нешковић". Он „приступи суду и изјави":
„Ноћас око 1 сат по по ноћи дошао је у моју радњу Јевта Драшковић, а занимање му незнам и крадом се увукао у собу у којој моје девојке спавају. Подвукао се под кревет. Пошто је у девојачку собу отишао гост Бељо Кутлачић, па чекајући да девојка дође заспи на кревету, а своје хаљине остави на асталу. Јевта, видећи да је Бељо заспао полако се извуче испод кревета и ствари му покраде, и то 1 копоран, 1 верман, шајкачу, 1 кутију дуванску и једну девојачку реклу и те ствари мете под иберцигер и на капију пође. Кад га је мој момак Ђорђе Петровић упитао где је био, Јевта је одговорио да јс био у соби са девојком, што у истину није било. Одмах по његовом одласку истрча из собе Беља вичући ме да су му ствари пиокрадене и да их је човек у иберцигеру украо. Ја онда истрчим на сокак да ухвашим Јевту који је највећим трком побегао ка Дабића каиији, а да је бежао потврдиће и Милан Нешковић, касап овд. Јевта кад је ушао у собу и легао под кревет крадом није имао циљ саме крађе, но он је имао циљ да ако неко од случајних гостију уђе у собу да га опљачка на разбојнички начин, као што је у овој прилици учинио. С тога молим суд да се покрадене ствари процене, а о мојим наводима испита покрадени Беља, моја девојка Милка, момак Ђорђе и Милан Нешковић, касап. Тражим да се од Јевте наплати вредност покрадених ствари, а на име трошкова и дангубе 50 динара. Нисам писмен."
По свему судећи, „обављач проститутске радње" је очекивао да ће покрадени Ненад Јанковић од њега као власника радње у којој је остао без своје гардеробе тражити надокнаду штете и стога је свом сведочењу додао и елементе тужбе, тражећи да крадљивац њему, а не покраденом, исплати и вредност ствари. Међутим, истога дана своју изјаву, такође са елементима приватне тужбе, дао је и покрадени Ненад Јанковић, „звани Беља Кутлачић, слуга баштовански". Он је изјавио:
„21. ов.(ог) м(есе)ца у вече отишао сам у радњу Милоша Нешковића, проститутџије овд. (ашњег) и заноћио са девојком званом Милка. Тако мислим да је пред зору било, пробудим се, а и девојка, у намери да се обучем, кад од једном, испод другог кревета у истој соби извуче се један човек и са речима: „Ала сам слатко спаво" оде на врата. Ја се почнем облачити, но тек сам видо да ми нема копорана, фермана, шајкаче и кутије дуванске, које је ствари онај непознаши, за време док сам спавао, узео и под капуш сакрио, па пошто је приметио да сам се пробудио, он је и побегао. Сем овога он је и реклу девојачку увукао у моју чизму, јер је морао имати намеру да и чизме покраде, а отворио је и фиоку од астала тражећи новац. Дознао сам одмах сутрадан да се ово лице зове Јевта Драшковић, скитница, из Црне Горе, и чим сам приметио да су ми ове ствари покрадене истрчао сам напоље те газду од радње Милоша викнуо и ствар му поставио, а он је одма за Јевтом потрчао и ухватио га код куће. За ову крађу тужим Јевту и тражим да ми за покрадене ствари плати 40 динара и у име дангубе 12 динара. Да ми је Јевта и нико други крађу ову и на овај начин извршио, ја ћу се заклети. Писмен сам. "
Истога дана, када је Ненад потписао ову изјаву, у којој је тражио да му се покрадена гардероба надокнади у вредности од 40 динара, украдене ствари је на својој њиви пронашао надничар Драгутин Сутарић и, по сазнању о извршеној крађи, однео их је у полицију. Сутрадан је извршена процена вредности украдених ствари и испоставило се да она није ни приближна суми коју су навели „проститутџија" и његов покрадени гост, већ да све ствари заједно вреде једва 16 динара. После тога, на основу захтева који је поднео „проститут" а не покрадени Ненад, ствари су враћене власнику.
Као сведок своју изјаву је дао и Ђорђе Петровић, тридесетогодишњи слуга у Милошевој јавној кући, „родом из Росишта, окружје Ужичко". Првог дана по утврђивању крађе, 22. новембра он је изјавио:
„Заисша и ја сам видео када је Јевта изашао из капије са закопчаним капутом и под њим нешто прикривено и ја бих га задржао на капији, али нисам се надао да је он нешто украо. Но пошто ми је газда јавио да је он крађу извршио, ја сам потрчао, но он је највећим трком побегао Дабића капији. Заклећу се, а дангубе хоћу 4 динара. Нисам писмен. "
Седам дана касније, 29. новембра, приликом истражног поступка Ђорђе је своју изјаву изнео знатно опширније:
„Те ноћи, када се је крађа ова десила, а не задуго како сам чистио велики салон од радње мог газде Милоша, спазим пролазника једног у авлији и како ја у авлију изађох познадох овога Јевту. Ја га тада упитах где си био, а он ми одговори да је био код девојке Данице па хоће да изађе из авлије па чека да му врата отворим. Када му отворих врата, тражим му бакшиша, ал он ми недаде, са речима да ће ми други пут дати, но у том нешто му из иберцига, који је био подоста надувен, испаде. Шта, нисам могао видети, али он то подиже и оде. А мало после чух од девојке Милке да је покрао њеног госта. То је што могу да кажем и на ово могу се заклети. Дангубе тражим 5 динара. Писмен нисам. "
Поред покраденог Ненада, „проститутџије Милоша", његове девојке и момка, на „проститутџијин" захтев, у истражном поступку је саслушан још један сведок, Милан Нешковић, касапин овдашњи, стар 57 година. Он је изјавио:
„Пре неколико дана, управ не сећам се ког беше, једно јутро, како рано устадох, одем у кафану Радисава Радисављевића овд.(ашњег) гди сам видео и Милоша Нешковића овд.(ашњег). Када седох Милош се жалише да га је овај Јевта покрао и о том са службеником општи. Замоли ме да одемо код Тому, стрица овог Јевте, где је он ноћивао. На позив службеников пођох и нађемо овог Јевту да спава. Када га пробудимо тад Милош упита где су сшвари што је покрао, и поче претресати. Јевта је тада одговорио овако 'Немојте претурати. Овде нису', а на Милошево питање где су речени Јевта ћутао је. И тако, они га одведоше у затвор, а ја кући мојој одох. То је што имам да кажем и на ово могу се заклети. Дангубе тражим 5 динара. Писати знам."
Поред тужилаца и сведока, саслушан је и окривљени Јевта Драшковић, који је од првог дана по крађи био у притвору. Јевта је имао 20 година. Био је родом из Црне Горе, из Никшића, али у судским документима пише да је „слуга и бивши келнер". По сопственој изјави био је неосуђиван. На првом саслушању, 22. новембра, он је изјавио:
,,Ја сам заисша ушао у собу девојачку у којој је покрадени спавао и легао сам под кревет и ту заспао и спавао док ме девојка није приметила а то сам учинио јер сам био много пијан. Ствари нисам ја украо, нити знам ко је то учинио, јер мени ствари ни за какву употребу нису. Писмен сам"
Дан касније, 23. новембра, окривљени је проширио своју изјаву.
„Прексиноћ 21. овог месеца у вече, веселио сам се са неколико мојих другова и онако, сви у напитом стању отишли смо у радњу Милоша Нешковића овдашњег проститутџије. Колико смо тамо остали и шта смо радили ја ништа не знам, тек око неко доба ноћи пробуди мене једна девојка Милошева и кад погледах а оно ја лежим испод кревета у соби девојачкој. Како сам онде и кад доспео ја незнам. Онда се подигнем и упитам девојку да ли је моје друштво у салону. Она одговори да незна, те како ја изађох из собе, дођем на врата од салона, но тамо нико не беше. Онда пођем на капију која беше закључана, те позовем момка Милошевог Ђорђа који ми враша отвори и ја изађох и полако одем кући моје тетке где се скинем и легнем. Мало није постајало кад у том дође Милош са оптужитељем, те претресе кућу а мене у затвор одведоше велећи како сам му неку крађу извршио. Овако је све у ствари било, а Милош нека докаже да сам крађу ову извршио, па нека казну примим. Друго немам шша да кажем. Писмен сам. "
На накнадном саслушању и током истражног поступка, када је био упознат са изјавама сведока и упитан, у њиховом присуству, да ли је тачно да му је „иберциг" био попуњен, да му је на капији нешто испало, да је слуги Ђорђу изјавио да је био код девојке Дане и да је приликом претреса његове собе изјавио да покрадене ствари нису ту, одговорио је да је све то неистина, а шта је имао да каже све је већ рекао и да при томе остаје, нагласивши да ако буде кажњен нема од чега да плати трошкове.
Иследници Начелства ваљевског су, после обављеног истражног поступка, прихватили приватну тужбу покраденог Ненада Јанковића и доставили су своје мишљење Првостепеном ваљевском суду. Подизање оптужнице је аргументовано следећим доказима:
„- Признање да је на месту крађе био и да се под кревет сакрио.
-  Што сведоци, Милка Давидовић девојка и Ђорђе Петровић, слуга истога Милоша Нешковића тврде да су код Јевте, приликом његовог одласка приметили да му је иберциг био пун, надувен.
-  Што је сведоку Милану, касапину, када су ушли у његов стан, казао 'Немојте овде тражити, нису овде', што доказује да је он покрао и на друго место ставио.
-  Што је нађен овде као скитница, немајући занимања, већ свој живош у тумарању проводи".
Прихватајући ове аргументе 12. децембра је своју тужбу поднео и државни тужилац.  Ово је било предочено Јевти, а главни претрес је био заказан за 4. јануар 1896. године.  Током целог истражног поступка Јевта је боравио у притвору, где је требало да проведе и време до главне расправе, али се разболео. Како је Јевта и одраније био познат особљу јавне куће, дијагноза коју је лекар поставио није нимало зачуђујућа. Пронађено је да он болује од неке венеричне болести и 16. децембра је упућен на лечење у Ваљевску болницу.  У болници се налазио све до почетка главног претреса 4. јануара, када је изведен на суд.
По штуром записнику са претреса, сви позвани су поновили своје раније изјаве, а бранилац окривљеног, одређен по службеној дужности, „адвокат овд.(ашњи) Б. Божовић каза":
„Нема доказа да је окривљени учинио ово дело јер његово бављење у соби објашњава се тиме што је био напит и што је имао право да дође у јавну радњу. Казивање сведока Милоша не може имати законске вредности пошто он своје казивање оснива на извођењу, а не као очевидац догађаја. У којем случају мора суд да оптуженог ослободи из недостатка  довољних доказа "
Овај Божовићев став судско веће у саставу: председник суда Рад. Тијанић, судије Рад. Радосављевић и Т. Кузмановић, делимично је уважило и истог дана донело пресуду:
„Против оптуженог Јевте постоји основано подозрење што је по свом признању и исказу испитаног сведока Милке Давидовић био на лицу места где је крађа извршена и што је према изказу заклетог сведока Милоша Нешковића, одмах пошто је изашао на улицу почео бегати у намери да се сакрије. Других основа против Јевте као учиниоца ових дела нема јер ни један од испитаних сведока није могао потврдити да је био видео да је оптужени ствари украо и однео, а исказу сведока Милоша Нешковића суд не поклања никакве вере јер се његова сведоџба заснива на претпоставкама и извођењу, а никако да је баш видео када је оптужени ствари покрао, што да је приметио, природно је да би му стао на пут као газда те радње. Сем тога он се овде изјаснио и као тужилац и по томе суд неможе поклонити вере његовој сведоџби. Све како других доказа противу оптуженог нема, а изнети основи по пропису 236 и 238 Крив(ичног) поступка нису довољни за осуду то се он има према пропису 242 Крив(ичног) пост.(упка) ослободити казне из недостатка довољних доказа.
На основу свега изнетог и чланова 242, 256, 324. и 327. и 328. Крив.(ичног) пост. (упка), суд Јевту за та дела ослобађа казне због недостатка довољних доказа. Но да плати приватном тужиоцу Ненаду 10 динара трошка и дангубе, суду овом 15 динара таксе и сведоцима Милошу Нешковићу, Милки Давидовић и Ђорђу Петровићу по 4 динара трошкова и дангубе и да плати своје у протвору учињене трошкове."
Како се из пресуде може видети, суд окривљеног Јевту није прогласио невиним. По свему судећи, суд је имао довољно аргумената да поверује у његову кривицу, али због формалноправних разлога, услед недостатка доказа, није могао да га осуди, већ је био ослобођен од казне, уз обавезу да надокнади све трошкове.
Са доношењем пресуде судски предмет крађе у „радњи за проститутску делатност" није био одмах стављен ад акта. Сутрадан, 5. јануара 1896. фасцикла је опет била отворена да би се у њу, уз остале документе о случају, похранио и допис којим је економ Ваљевске болнице обавестио суд да се Јевто Драшковић, судском одлуком спроведен у Болницу двадесетак дана раније, „одпушта данас из болнице као поправљен."


Ključne reči: Nema ključnih reči

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži


 
 

BIOSKOP 85 od 14 - 20. novembra 2019.
  PORODICA ADAMS, 3D sinhronizovano 14. i 15. novembar u 17.30h 16. i 17. novembar u...
Detaljnije o programu

 



Valjevo - Lajkovac - Beograd
05;  06;  07;  08;  09;  10;  11.15;  12;  14.15;  15.45;  18;

Valjevo - Ub - Beograd
05.30;  06.45;  7.45;  09; 10;  12.30;  13.30;  14.30;  16; 17;  16.50;  18;  19;

Valjevo - Novi Sad

07; 10.;  12.45 (izuzev nedeljom),  18.50;

Valjevo - Niš

16;  17.30

Valjevo - Kragujevac
08;  16;
 
Autobuska stanica Valjevo 014/221482
Evropa bus 014/232 128

TAKSI PREVOZ U VALJEVU / TAXI STANICE

ALKO taxi  014/ 243 003 
HALO taxi  014/ 290 029
KULA taxi  014/ 290 290  
MAXI taxi   014/ 222 111  
PATAK taxi   9701
PINK taxi   014/ 29 29 29
RAVNOGORAC taxi  9704 
RADIO MOBIL taxi  014/ 215 000  
VALJEVO taxi  9702

Valjevo-Beograd Centar (Prokop)
4,35;  06,00;  09,06;  12,27;  17,007;  19,59;

Valjevo-Beograd
05,04;  18,24;

Valjevo-Bar
10,47;  22,48;

Železnička stanica Valjevo   014/221697

 
Staro Valjevo

Divcibare Ski Resort
2012 © Akter Design | Pravila korišćenja